А од ђака… ваучер!

од

Март је почео, а са њим и размишљања о куповини поклона најдражим женама. Добро, не размишљају баш сви недељу дана унапред, бар не већина мушкараца. Они ће 8. марта пре подне отићи у најближу цвећару и купити цвет. Они мало инвентивнији, персонализовани поклон. Они најинвентивнији и најпажљивији то чине целе године.

Но, осврнимо се на ове колективне поклоне тј. поклоне за васпитачице, учитељице, разредне.

Дакле, почео је март, а то за маме (већином) значи организовање куповине поклона преко Вајбер групе. Креће гласање и усаглашавање о томе какав поклон купити, и најчешћи закључак буде да је најбоље – пошто не познајемо добро личне склоности онога ко поклон прима – да то буде одређени новчани износ за куповину у некој парфимерији, тржном центру, продавници одеће, такозвани ваучер, па да жена купи себи шта воли и шта јој треба. Практично, зар не?

Понекад дође и до онлајн свађе и утркивања ко ће се заузети за куповину поклона, из само њима знаних разлога. Све у свему, трка родитеља за пажњом „претпостављене“, деца не учествују.

Како је технологија напредовала, тако је и прикупљање новца за поклон прешло на онлајн. Новац не доносе деца једном другу, благајнику, да му кришом дају на одмору, како учитељица не би приметила да јој спремају изненађење, већ родитељи уплаћују на рачун родитеља-представника.

И тако, све је аутоматизовано: размишљање о куповини, комуникација (што је донекле у реду), прикупљање средстава; добро, реализација баш и није – ипак ће један родитељ утрошити своје време и труд за одлазак у куповину.

А где су деца у свему томе? Где је нестала та емоција и „слатка тајна“ припремања изненађења за особу са којом током радне недеље проводиш више времена него са родитељима?

А сећам се када смo у трећем разреду основне ишли „у град“ да купимо учитељици поклон за Осми март јер у нашем приградском насељу није постојала цвећара – или бар не она која је продавала највеће дрво живота за најбољу учитељицу!

Кренуло је тако безмало цело одељење, нас двадесетак, и две маме. Ушли смо у градски аутобус и возили се „до града“. Договор је био да купимо дрво живота, једино нисмо могли баш одмах да се сагласимо да ли ћемо мање или веће.

Маме које су биле са нама (које је требало да то дрво сместе у аутобус) „навијале“ су да то буде мања биљка, говорећи нам како ће порасти.

Међутим, купили смо највеће дрво живота које је у том тренутку било у цвећари, јер, ипак, наша учитељица заслужује највеће дрво живота које постоји!

После куповине, природно, уследио је мини-излет. Какав би то одлазак у град био а да се не купи сладолед и да се не прошета (пст, за сладолед су знале само те две маме).

Другарица нам је предложила да свратимо код њене баке која станује у близини, па смо тако сви ђутуре отишли до бакиног оближњег, омањег стана, попили по сокић и забављали се.

Не знам како је јадној жени тада било, иако се нисмо задржавали богзна колико дуго. Нама је, свакако, било незаборавно и занимљиво, па смо тај „излет“ данима препричавали у школи.

Тако је било некад, а како је сад? По чему се „данашње време“ разликује од ондашњег?

И зашто се у доба када се поклони персонализују (и не само поклони, већ све ствари – мајице, роковници, календари, хемијске оловке…) поклањају ваучери?

Је ли то само задовољавање форме, недостатак идеје, недостатак пажње, потреба да се „откачи“ и обави још један у низу досадних задатака?

Или су родитељи на себе преузели и оне задатке који не припадају њиховом „опису посла“ уместо да деци дају задатак за размишљање.

Још нема коментара

Шта мислите?

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.