Да л’ је могуће…?! Ти и ја смо јужњаци…

од

Kо су јужњаци? Људи јужних земаља и области – тако пише у Речнику Матице српске. Јужњаци су увек представљани као весељаци (а и римује се), па тако и Здравко Чолић каже: Ја сам твој момак са југа, и не знам шта је то туга…

Велику буру у (језичкој) јавности изазвао је пост на Инстаграм профилу Филолошке гимназије на којем је писало: Имате ли проблема са падежима као људи са југа Србије?

Када сам то прочитала, сетих се колегинице из Лесковца која је, својевремено, дошла да ради на радију. Упознали смо се, разговарали – она на свом дијалекту – а онда је љубазно питала може ли да уђе у студио да нешто прочита.

Сви смо се погледали оставши без текста, у ствари, прећутно питајући једни друге: „Како ће са оваквим акцентом било шта читати на радију?” Међутим, оповргла је све сумње чим је почела да чита текст на беспрекорном стандардном језику. Какав професионалац!

Иако потиче са дијалекатског подручја поприлично удаљеног од стандардног језика по свим карактеристикама, није дозволила да се то примети. Свој дијалекат је користила у неформалном разговору, а када је требало да језик употреби у формалном говору, учинила је то стандардним језиком.

Шта је, заправо, проблем са постом Филолошке гимназије?

Сви су се обрушили на то да „образовна установа која треба да шири писменост“ у ствари вређа говорнике једног дијалекта.

Објашњење директорке Филолошке гимназије да профил раде деца, која нису имала намеру да било кога вређају, није пила воду, па је то објашњено тиме да је намера била алузија на Тому Здравковића и на чињеницу да је он са југа Србије (а да његову музику и његове песме сви воле).

Грешка јесте начињена, реченична формулација можда неспретна – у жељи да се дочара живописност дијалекта, али нико се, заправо, није бавио тиме шта је то тачно у говору становника југа Србије нетачно, неисправно, недоречено и колико падежа има тј. колико падежа њима „недостаје“.

Овде није проблем у томе да ли је говор становника југа Србије мање вредан или није. Срж проблема је што се сви баве тиме ко је то написао и како је то „недопустива грешка једне гимназије чија је суштина проучавање и неговање управо језичког наслеђа“.

А ко су јужњаци? Људи јужних земаља и области – тако пише у Речнику Матице српске.

Јужњаци су увек представљани као весељаци (а и римује се), па тако и Здравко Чолић каже: Ја сам твој момак са југа, и не знам шта је то туга… Они су такође и осећајни људи, пуни топлине, добронамерни, што показује и поплава емоција поводом новог филма о Томи Здравковићу, који, без разлике, разгаљује душу људи и са севера и са југа. Но, вратимо се језику.

Негујмо српски језик

Колико је језик који користимо важан, колико је важно да ли смо нешто рекли „правилно“, стандардним језиком, нормираним, а колико је важно оно што говоримо? Важно је и једно и друго.

Језик је основна одлика културе и идентитета једног народа.

На нивоу стандарда и јавне употребе, само један језик је правилан. То је стандардни или књижевни језик, који је прописан и који је неопходан. Он служи, прво, да територијално повеже, нпр. све Србе, где год они живели. Друго, повезује нас у историјском смислу – да бисмо разумели шта су писали наши преци, а и да би наши потомци разумели нас.

pesma o noletu na dijalektu juznjaka

На нивоу стандарда и јавне употребе, само један језик је правилан. То је стандардни или књижевни језик, који је прописан и који је неопходан. Он служи, прво, да територијално повеже, нпр. све Србе, где год они живели. Друго, повезује нас у историјском смислу – да бисмо разумели шта су писали наши преци, а и да би наши потомци разумели нас.

Напоредо са стандардним језиком постоје и дијалекти. Они су нематеријално културно наслеђе, које се такође негује, па тако постоји и књижевност на дијалекту. Присетимо се песме Славке Војиновић, која је, пре пар година, инспирисана успесима Новака Ђоковића, написала песму о њему.

Ко су јужњаци и колико падежа имају?

У народу познати као јужњаци, у оквиру српског говорног подручја – призренско-тимочка дијалекатска зона. То су говори који обухватају подручје од Призрена на југу до реке Тимок на северу, односно на истоку, од Зајечара дуж границе са Бугарском, делове северне македоније заједно са Тетовом, а западно – граница са Албанијом, преко Дечана, Вучитрна до Сталаћа.

То говорно подручје издваја се од осталих говора:

  1. Извесним бројем архаизама. Ту спада:

а.  чување полугласника (овде ћемо га бележити знаком ‘), па се тако може чути: д’н (дан), п’с (пас), т’ма (тама), наш’л (нашао), истрес’л (истресао), јед’н (један)

б. неизмењено Л (гласовна промена Л у О се није догодила у периоду историјског развоја језика као и у осталим говорима, крајем 14. и почетком 15. века). Тако имамо примере: влк (вук), јаблка (јабука), слза (суза). Такође, у једном делу ових говора имамо примере и са ЛУ: длуг (дуг), слуза (суза), слунце (сунце). У једном делу ових говора на месту Л имамо и –(Ј)А: бија (био), викаја (викао)

2. Иновацијама које нису уобичајене у другим говорима:

а. АКЦЕНАТ. Губитак квантитативних и квалитативних разлика. То значи да нема разлике између дугих и кратких гласова, као ни силазног и узлазног акцента. Постоји само један акценат, експираторни, који бисмо најлакше објаснили као удар, а његово трајање зависи само од реченичке интонације: прође’ (или пројде’), јуна’к, коле’но.

б. ПАДЕЖИ. Синтетичка деклинација прелази у аналитичку. Ево, дођосмо и до спорне тачке – падежа, па да видимо шта ту коме фали.

У овим говорима, насупрот стандардном српском падежном систему (7 падежа), постоје само два облика: номинатив и тзв. општи падеж, који је у функцији свих осталих падежа. Зависне падежне конструкције изражавају се општим падежом у комбинацији са предлозима или без предлога. Дакле, облик општег падежа је увек исти, само се мењају предлози.

Шта то у пракси значи?

Без предлога се користи кад обележава партитивни генитив: чаша ракију (чаша ракије). Са предлогом се користи:

1) Уместо инструментала користи се – с’с + општи падеж: Послужи с’с вино.

2) У функцији датива: на + општи падеж: Казала на царску ћерку (датив – коме: царкој ћерки).

3) Посесивни (присвојни) генитив: кућа на мојега брата.

в. КОМПАРАЦИЈА ПРИДЕВА.  Аналитичка компарација уместо синтетичке.

То значи да је компаратив по + позитив: постар (старији), понезгодно (незгодније); а суперлатив нај + позитив: најдобра (најбоља), најтеж’к (најтежи). То омогућава да се у неким случајевима пореде и именице и глаголи. Нпр. по ајдук (највећи хајдук), нај знају (најбоље знају).

г. ГУБИТАК ИНФИНИТИВА. Инфинитив је замењен обликом да + презент или само обликом презента: Он не сме навали, могу ли причам. На исти начин се граде и облици футура (будућег времена): ће помремо, ћу рекнем, ће остаримо.

д. УПОТРЕБА УДВОЈЕНИХ ОБЛИКА ЛИЧНИХ ЗАМЕНИЦА користи се тамо где би се у књижевном језику очекивао пун облик: Мене ме боли, па му се њему пожали.

Поменућемо још само енклитику и(х), која је проширена у ги (према га) у мушком роду, као и гу у женском роду, поред ју и ву: ништа ву неје (ништа јој није), колко ће гу даш (колико ћеш јој дати).

Ако бисмо набрајали језичке карактеристике ове дијалекатске зоне, тј. говора јужног дела Србије, овај текст би се претворио у књигу. Зато ћемо се зауставити на овоме. Толико о томе колико јужњацима „фали“ у језику.

И као што рече наш познати генетичар Миодраг Стојковић: Људи с југ Србије немају муке с падежи јер ги немамо. 😊 Но, то што је из Лесковца… пардон, из Лесковац… није га спречило да направи светску каријеру.

А Пикси, шта ћемо с њим? Неће ги тепамо због падежи. Он је из Ниш и нај фудбалер на свет. Нека само научи наше фудбалере да блокишу други фудбалери и центришу и ће утепају противници с лопту на Светско првенство у Катар.

Још нема коментара

Шта мислите?

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *