Осећа се мирис… Мора, или нечег другог? Удишем дубоко и споро не бих ли што боље осетила мирис. Ћерка излази за мном из аутобуса и већ при првом кораку каже како се осећа да је мирис другачији. Хм, значи, ипак јесте, није то само моја уобразиља. То је оно медитеранско растиње које, помешано са мирисом соли, чини да се човек осети као да је већ на морској обали. То је онај мирис који подсећа на детињство, бар нас рођене у земљи братства и јединства.

Недавно сам од наших исељеника у иностранство чула да је потребно седам-осам месеци провести у новој средини да би могао да осетиш дух тог народа. А шта се дешава када је обрнуто – када се враћаш тамо где дуго ниси био? Колико је потребно, и шта је потребно да би се вратио у то време? Мени, очигледно, само мирис.

После јутарње кафе настављамо вожњу ауто-путем. Није богзна како занимљиво – осим ако си возач, па уживаш у вожњи –  али чињеница да ћемо за два сата бити на одредишту ублажава ишчекивање. Каменита голет полако враћа сећања.

Огулин, Оточац, Госпић. Ауто-пут пролази само надомак ових места, таман колико да окрзне успомене о којима слушам од људи ових послератних година, када човек све чешће враћа сећања на детињство. Пролазимо даље надомак Обровца и Бенковца. Упознала сам у Србији неке људе пореклом из тих места, па сам у мислима сада са њима – питам се како је изгледао живот у тој голети… Причаћу им да сам прошла поред некадашњег њиховог станишта*… Или можда боље не… Да их не растужим.

Скрадин. Шибеник. Имала сам другаре у школи пореклом из Шибеника. Шта ли је сада са њима? Откад смо завршили школу, нисмо се никада више срели. Скретање за Сплит. Град у ком је мој отац провео младалачке дане. Дакле, о Сплиту све најлепше знам. Овога пута га обилазимо, скрећемо на деоницу ауто-пута који води према Макарској.

Ово путовање ауто-путем, кроз загорске и личке голети, разликује се од некадашњег. Долазимо са супротне стране, западне, за разлику од пређашњих долазака, са истока.

***

Некада смо, кад прођемо Сарајево, знали да смо у другој половини пута и да ћемо, кроз неколико сати угледати море, што је нама деци причињавало посебно задовољство. Радовали смо се свакој следећој кривини и ишчекивали морско плаветнило, па не бисмо били баш одушевљени када би родитељи, после Сарајева и Коњица, желели да сврате на јагњетину у Јабланицу, убеђујући нас како се ту једе најбоља јагњетина у Југославији.

Добро, хтели – не хтели било је неопходно направити паузу за одмор од целоноћне вожње, па је, логично, изабрано место са најлепшим погледом. Више од саме јагњетине био нам је занимљив цео амбијент са јагњетом које се врти на ражњу и погледом из баште ресторана који се пружао на нестваран кањон Неретве. Помало нестрпљиво посматрали смо кањон и чекали знак за полазак даље.

После Јабланице спуштали смо се у Мостар, град са најлепшим каменим мостом. Увек смо се дивили храбрим људима који су скакали са моста у хладну Неретву, мада се и чудили зашто то чине. А када је мост у рату деведесетих порушен, била сам веома тужна и питала се зашто би то било ко урадио кад мостови, као што и Андрић каже, „не служе ничем што је тајно или зло“.

После Мостара, путовали смо кроз Чапљину, Метковић, Опузен.

Чапљина ме је увек подсећала на чапљу, грациозну птицу дугих танких ногу, коју смо тражили гледајући кроз прозор аутомобила. А етимологија назива тог града говори нам да су Словени, дошавши на то подручје, назив преузели од Илира и Римљана, који су претходно ту живели, и превели га на свој језик.

Метковић ме је пак увек подсећао на реч метак, па бисмо сестра и ја бројали за колико минута ћемо угледати таблу која означава излазак из тог места, трудећи се, као у компјутерској игрици, да „не изгубимо живот“.

Неретва је у Метковићу, са својом вегетацијом, почињала да личи на море, али изгледа да, заузети игром, то нисмо примећивали, па би нас тек препуна стабла мандарина у Опузену подсетила да се ближимо мору. Те наранџасте лоптице на стаблима личиле су нам на оне пластичне лоптице из којих смо кашичицом јели сладолед, а лоптице остављали за играње. (Погађате – замишљали смо да су на стаблима те наранџасте лоптице пуне сладоледа који чека да га уберемо.) Мандарине су нам биле омиљено егзотично воће – ваљда зато што је најслађе од свих за које смо знали – а чињеница да оно не расте само на другом крају света него ту код нас у комшилуку, у нашој земљи, будило је у нама посебан осећај задовољства, среће, испуњености, раскоши.

Негде у другој половини тог пута кроз долину Неретве био је усидрен и један брод-ресторан. Није нам сметало што тај број не плови, чак нам је и било занимљиво откуд брод насред поља окружен мандаринама. То је био први брод на који наилазимо на нама предугом путовању до мора. И сећам се да смо, први пут кад смо га угледали, питали родитеље да свратимо, да видимо има ли гусара у њему. Нисмо то тада учинили, али следеће године смо се уверили да гусара нема, да нема чак ни морнара, само „обичан“ ресторан, са обичним људима и „обичним“ ћевапима, које смо, додуше, појели у сласт. Зажалих тада што смо уопште морали да чепркамо и истражујемо – више нам се свиђао онако споља, неоткривен и пун тајни. Али, лекција је научена – некада не треба превише улазити у детаље.

Долина Неретве водила нас је до Кардељева, велике луке на Јадранском мору. Питала сам родитеље шта то значи и зашто се град тако зове, и добила одговор да је то чика који се презива Кардељ и да је по њему град добио име. Ко је сад тај Кардељ, питала сам се. Знали смо ко је Тито и да постоје градови именовани по њему (мада ми никад није било довољно јасно зашто): Титово Ужице, Титов Врбас, Титова Митровица, Титова Кореница, Титово Велење, Титов Дрвар, Титов Велес, Титоград. Следеће објашњење било би да град има и други назив – Плоче, и да се може и тако рећи. Тек то би ме збунило – како један град може имати два имена? Можемо ли, онда, и ми имати два имена, па да користимо, по потреби, како нам се које свиђа. То је питање на које, наравно, никада нисмо добили одговор.

До Плоча, или Кардељева, некада смо путовали и возом, кушет колима. Кретали бисмо увече, спавали, а ујутро, озарених лица, отварали прозоре вагона да удахнемо морски ваздух у Плочама. И наш аутомобил, „југо“ или „буба“, путовао је са нама, да се не замара дугом вожњом кривудавим путевима Босне. То је била бржа варијанта. А онда смо се, седајући у ауто, преслишавали кроз која места пролазимо на путу до Макарске.

­­***

Садашње путовање није тако узбудљиво, само је брже. Да ли зато што сам коју деценију старија, па је искуство ублажило и радост, или је, напросто, такво време. Јуриш ауто-путем да што брже стигнеш на одредиште. А шта је са радошћу путовања? Да ли је важно само што пре стићи или пак уживати у том путовању? Да ли смо се претворили у машине које само извршавају обавезе од тачке А до тачке Б? Да ли смо заборавили на ситне радости? Где је нестала та радост ишчекивања, саживљавања са пределима кроз која пролазиш, местима и људима у чија дворишта можеш да завириш у лаганом путовању и осетиш дух сваког места кроз које пролазиш.

У овим размишљањима затекао ме је улазак у безмало пет километара дуг тунел. Направили су га кроз Биоково, планински масив чијој постојаности и суровости смо се као деца дивили. Често смо, посматрајући ту камену громаду са плаже и из мора, замишљали како је изгледао живот наших предака подно тог масива, пре земљотреса 1962, који их је натерао да дотадашњи живот у каменој кући напусте и почну из почетка, ближе мору, од новог темеља. А ми деца смо их питали зашто су уопште живели горе, подно Биокова, зашто одмах нису направили кућу близу мора, да им плажа буде ближе (јер, купање је најважнија ствар на свету!).

Када смо изашли из тунела, били смо тик изнад Макарске.

*Станиште (обично се користи за биљне и животињске врсте) – место становања, живљења, обитавалиште, пребивалиште; место заустављања и привременог боравка, пролазно боравиште. Овде с намером употребљено.

Наставиће се…