Повратак… 20 година после

од

Брзи воз 21. века. Брзи повратак у прошлост. Кренули смо из Београда према Новом Саду. У возу покушавам да завршим телефонске позиве и преостале интернет обавезе пре изласка из земље.

Мама ми пребацује што „висим на телефону“, као да сам тинејџерка. „Побогу, плаћам рачуне које нисам стигла претходних дана због посла.“ Генерацијски јаз, иако нисам тинејџерка, али ваљда си својој мајци увек дете, колико год година имао. Не замерам јој, и ја имам ћерку, ваљда нисам таква (узалуд се надамо, увек помало личимо на своје родитеље). А биће да је и због узбуђења и дуго очекиваног путовања – жели унуци да покаже одакле је, давних дана, дошла, па страхује да нешто на том путу не пропустимо.

Ћерка једва дочекала бесплатан вај-фај у возу да погледа шта има ново на Тик-току и Инстаграму и да јави друштву да је кренула на море. Кафу не пијемо. Не желимо „на брзину“ да је попијемо, ионако ћемо у Новом Саду два сата чекати превоз за даље.

Хтедосмо да оставимо кофере на железничкој станици на чување, али рекоше нам да немају ту услугу. Добро дошли у реалност… пардон, град културе. Добро, чување кофера се ваљда не сматра културом… живљења. Ипак ћемо морати да их вучемо да најближег кафића и уживамо у еспресу. А и нека сви виде да путујемо, важно је. Ипак се враћамо у прошлост. Мама и ја у прошлост, ћерка у, рекла бих, нову реалност. Хм, верујем да ће јој се свидети ова нова реалност.

После двосатне кафе у Новом Саду, чекао нас је комби који нас вози до Куле. Први пут сам за својих 40 и кусур прошла кроз многа војвођанска села и варошице на овом путу. Први пут сам у Кули. Први пут после 20 година идем на летовање у Макарску…

Заправо, први пут у животу идем на летовање у Макарску. До своје 10. године летовала сам у малом месту надомак Макарске, али се у Макарској никада нисам окупала. А то је тада било, у ствари, једино море на које сам ишла. За друго сам знала, али није ми било доступно. И није тако лоше, морам признати, али сам тога постала свесна тек много година касније када сам искусила неке друге морске обале. Све сам упоређивала са Далмацијом, али нисам нашла сличне лепоте, осим можда неких делова понеког грчког острва, Крфа рецимо.

Да ли нам се неко место свиђа јер нас за њега вежу посебне емоције, или је нешто стварно, објективно гледајући, лепше, стално размишљам о томе. Вероватно је истина негде између. Појам лепог одувек је био предмет разматрања. Ваљда нам је нешто физички лепо ако у нама изазива позитивне емоције и лепа осећања. (Нека то буде тренутни закључак за наставак даље приче о овом необичном и емотивном путовању.)

Улазак у Хрватску – пут прошлости

Ушли смо у Хрватску на не баш популарном, рекла бих на основу броја аутомобила, граничном прелазу Богојево. Рано је још увек за спавање, па гледам кроз прозор куда пролазимо. Борово. Ту је до деведесетих био популарни Комбинат гуме и обуће „Борово“. Најпознатије патике из те фабрике које памтим биле су „стартас“, које су се куповале за час физичког у сали, а сигурно се сви сећају и чувених „боросана“, најудобније анатомске обуће коју су носиле све жене тадашње Југославије које су радно време проводиле на ногама. На њих нас је, ове године, подсетила и представница Србије на Песми Евровизије, Констракта, вративши нас тако у претходни век.

На многим спортским такмичењима у СФРЈ виђали смо знак „Борова“, који је био међу најважнијим спонзорима свих спортских такмичења. Од њега су живели становници Борова, Вуковара и околних места. Имао је чак и свој недељни лист. Био је симбол једног времена и свих народа у тадашњој држави. А онда је дошао рат.

„Добро дошли у Вуковар“, угледах таблу… Колико знам о овом граду? Углавном из вести које смо деведесетих слушали на телевизији. Тада сам била дете и једино чега се сећам јесу рушевине овог града кроз који сада пролазим и велике жртве са свих страна.

Пролазимо кроз села хрватске равнице која веома подсећају на војвођанска. Не случајно, иста је то панонска равница.

Винковци. Мама враћа у сећање људе које је познавала из места кроз која пролазимо. Много њих из ових славонских градова и села сам и ја упознавала на мору. Све су ми то били другари са којима сам проводила дане и заједно са њима јела маренду коју су им васпитачи делили на плажи (обично мармелада намазана на парче хлеба; наравно, никада више у животу нисам јела слађу).

Једну групу сам испраћала, следећу дочекивала. Разменили бисмо понеку адресу, али та писма су обично остајала на нивоу жеље, јер и нисмо имали довољно година за писање писама, а и важније нам је било да упијемо сваки тренутак нашег дружења и сачувамо га од незаборава.

Ћерка пуна утисака. Први пут иде на море у Хрватску. Коначно се развезала, све јој је интересантно. „Погледај, мама, како је сређено“, говори показујући ми осветљење на кружном току. Хм, истина, нисам то видела до сада. А то је, ваљда, цивилизацијска тековина ЕУ, до које још нисмо добацили ми са Западног Балкана.

Mali predah na putovanju

Настављамо пут ауто-путем према Загребу. Сад више нема шта да ме држи будном, а и стиже ме умор, па затварам очи. Чудан осећај ме обузима. У аутобусу свира екс-Ју рок, баш као некад. Бијелим дугметом почиње рокенрол маратон. Срећом, песме највеће југословенске групе надживеле су земљу у којој су настале, па данас пружају утеху нама југоносталгичарима, а млађим генерацијама дочаравају дух прошлих времена. Црвена јабука, Тамо гдје љубав почиње, подсећа на путовање 2002, када сам из Сарајева кренула аутобусом према Загребу (тада још увек није било директних линија из Београда до Макарске). Сама. Потпуно сама први пут кренула на летовање код баке и рођака на Јадран.

Смењују се хитови бивше Југе, а ја седим у бусу и плачем. Плачем? Да, не знам шта ме је обузело, да ли од среће или помешаних осећања, али трудим се да мама и ћерка не виде моје сузе − или не дај боже неки други сапутник − јер не знам како би им то објаснила.

Не могу ни себи да објасним то осећање. Није то ни срећа ни радост, ни туга ни бол, ни тежина ни лакоћа постојања – то је све то заједно, нераскидива веза балканских народа који, баш као и тинејџери, желе да се што пре ослободе окова родитељског старатељства, иако знају да ће много воде протећи Дуновом и Савом док не буду способни да заиста буду независни (да се старају о себи).

Здравко Чолић, вечити младих комерцијалног звука, али непревазиђеног шарма за даме свих генерација: од нас шестогодишњакиња које смо, певајући песму „Ти си ми у крви“, маштале како ћемо се једног дана удати за њега (као да ће Чола вечно имати 25 и чекати баш нас 😊) до генерације наших мајки и бака, које и дан-данас са носталгијом слушају његове песме, нерадо се сећајући тренутака када им је младић посвећивао песму „Продужи даље“.

Смењују се хитови негдашњи и ондашњи, који су нама, Титовим пионирима, преточени у овдашње. Група Филм, чије сам песме знала још у детињству а осетила их и потпуно схватила њихов смисао тек нешто касније, на тинејџерским журкама, у доба када се помињана држава већ распала.

Залута међу ове хитове и понеки старији евергрин, који је био популаран у време младости наших родитеља, и тако се носталгија за прошлим временима појача.

Уживање у лаганој музици повремено прекине, тек да би ме вратило у реалност, хркање госпође до мене. Тргнем се сваки пут и отрезним у моменту схватајући да живот није музика, али да је живот са музиком ипак много лепши.

Око мене добре вибрације, како би рекао Јура Стублић, повезане са неком чудном тугом, ваљда зато што ме „стижу сјећања“, што каже Црвена јабука, на сва та давна лета. Топла. Безбрижна. Дечја.

Затвори очи као некада давно кад нам је било све до мора равно. Врати филм у прошле дане… нешто лепо треба да се деси..., каже Мерлин. А ја га слушам и, као да заиста очекујем да ће десити нешто лепо, нешто што до сада нисам доживела, и покушавам да заспим.

Наставиће се…

Још нема коментара

Шта мислите?

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.