Аутобус је пристао под борове на уласку у камп. Још је рано јутро, осећа се снажан мирис медитеранског ваздуха.
Мириси. То је оно што се памти, што нас врати у прошле дане, подсети, чува од заборава лепе тренутке, упије човеку снагу за живот.
Осећаш ли мирис?, упитах ћерку. Да, ваздух је некако другачији, рече. Другачији? За њу је то „другачије“, другачије од чега? Београдског континенталног ваздуха, загађеног београдског ваздуха? За мене, то је мирис детињства, спокојства, опуштености, мирис летњег распуста, дечјег играња, првих заљубљивања, маштања, мирис егзотике. Мирис братства и јединства, како се то тада звало… Mирис тзв. црвеног пасоша, о којем су нам причали родитељи; мирис родољубља којем су нас учили; мирис уједињења народа и народности; мирис слободе. Много је сећања и осећања у том ваздуху.
Стала сам и дубоко удахнула јутарњу свежину бора. Упијам сваку честицу сланог мириса, осећам сву свежину укуса детињства. Осећам како тело, уморно од ноћног пута и недовољног сна, почиње полако да се опушта, и како почињу да се враћају спокојство и мир нарушени целоноћним ишчекивањем.
Смештај нам је, кажу, два минута хода од кампа, где је пристао аутобус. Иако не пешачимо дуго, тешко је у двориштима не приметити цветове олеандра који надмашују човекову висину. Винова лоза, која прави хлад изнад оно мало паркинг места испред куће, неизоставан је део пејзажа, а свако мало веће двориште има бар једно стабло смокве. Лоза са лила цветом заокупља моју посебну пажњу, не прави само хлад испред куће, већ покрива и део терасе, па се сакривен од погледа пролазника може уживати у њеном хладу. На неким кућама су шкуре*(жалузине) на прозорима затворене. Ту су вероватно смештени туристи, који још увек спавају. На другима, на којима су прозори и балконска врата отворени, чује се вика и допире мирис из кухиње. У ствари, није то никакво викање, то Далматинци ћакулају* (разговарају).
Долазимо убрзо до смештаја. Мирјана и Анте су домаћини код којих одседамо. Срдачно су нас дочекали, као да смо најрођенији. Мирјана је година моје мајке, и већ после првих неколико реченица схватају да су ишле у исту школу давних седамдесетих, прошлог века. Да, да, прошлог, 20. века. А и ја сам из „прошлог века“, како ћерка зна често да ми каже, али сам и из овог, 21.
Сећам се, када сам, у основној школи обрађивала Андрића, па смо на почетку писали биографију писца. Прва реченица тог састава ми је била: „Андрић је човек из два века“. Ето, имам нешто заједничко са великим писцем – ја сам жена из два века.
Мирјана нас је одвела до студија у ком смо смештене. Није то богзна какав луксуз, али има све неопходно за пријатан боравак, нарочито кад су људи пријатни. Осећам се заиста као да сам дошла на своје. Регал који се протезао изнад брачног кревета је баш онакав какав је поседовала већина домаћинстава седамдесетих и осамдесетих година… прошлог века. Кухиња ме помало подсећа на ону коју је имала моја бака, али судећи по материјалу од ког је направљена, новијег је датума а не заоставштина прошлости. Дизајн и облик плочица у купатилу говори да је с краја осамдесетих, што потврђује и када, уместо туш-кабине. Све је скромно али уредно и чисто, баш онако како Далматинке „држе кућу“, како кажу. А оне, засигурно, три ћошка куће држе.
Мирјана нас је упутила и на веш-машину.
– Ту ван је и машина. Можете опрати робу* (одећу) или шугомане* (пешкире) с плаже од соли.
Љубазно смо јој захвалиле уз констатацију да смо дошле на одмор и да нећемо укључивати веш-машину (бар 10 дана током године). А не зна она и да ја највише волим баш ту сол, кад ми се шугоман онако скори од количине соли, кад је осећам на кожи, кад гребе. Ма нема лепшег осећаја! А пешкир, после три-четири дана, само провучем кроз воду, да није баш крут од соли, за даље коришћење. А и не бих да кварим традицију – моја бака је те шугомане са плаже свега неколико пута током лета стављала у веш-машину. Нема на плажи ништа прљаво. То је само камен, бели – жало – који запљускује море. А море све очисти. Душу понајвише.
Крув и млико… пардон, хлеб и млеко са мирисом бора
Одлазимо до ресторана где имамо полупансион. Ресторан држи Пеца. Хм, нетипично име за приморје. Особље, чујем, говори икавицом, али није то та интонација коју сам научила одмалена. Наравно, увек размишљам некако језички, од тога не могу да побегнем, и да хоћу. Тај мој осећај ме не вара. Пеца је пореклом Мађар. Добро, није важно које је националности, не спомињем то из тог разлога, него језички (опет). Желим да чујем тај говор – икавицу, оно по чему су Далматинци приморци специфични (не и они Далматинци са севера Далмације), и оно због чега сам, на крају крајева, и почела да се бавим језиком, а то је питање које ме је „прогањало“ кроз цело детињство: „Зашто моја бака каже ‘млико’, а ми у Београду кажемо ‘млеко’?“ А осећала сам да нас то на неки начин раздваја, и било ми је важно да и ја купујем крув* (хлеб) и млико* (млеко) када дођем у Далмацију. Не знам зашто.х
Да су околности другачије – да смо дошли на уобичајено море, уобичајен туристички аранжман – вероватно бих одмах оставила кофере, обукла купаћи и кренула у извиђање најлепших плажа. Овом приликом, кренуле смо у шетњу ривом* (шеталиште уз море).
Рано је јутро и осећа се слан мирис мора и боровине које има дуж целе плаже у Макарској. Ривом се смењују штандови са сувенирима и ресторани. Продавци сувенира гласно нуде своју робу говорећи како баш они имају нешто што остали немају.
Видевши нас да се смешкамо, нуде нам робу и на руском, чешком, „нашком“, јер вероватно мисле да смо из Босне. Доста туриста из БиХ долази на Јадранско приморје. Дође ми да купим било шта од њих кад видим колико су упорни, иако ми ништа од тога није потребно. Ипак се не задржавам, да бих прошла што више, да нешто не пропустим.
Фјака на плажи
На плажи је тек понеки љубитељ мора, углавном људи са малом децом, и они старији који више воле купање од црвене рак-боје која се, после пар дана, претвара у бронзану. Они ће се око подне склонити са јаког сунца, што због тога да деца спавају, што због фјаке* која, чини се, није специфична само за Далматинце, већ неодољиво зграби и људе који дођу на одмор.
А шта је то фјака? После ручка, који Далматинци практикују око подне, ухвати човека нека немоћ, као поспаност, иако није нужно спавати. Довољно је само да лешкариш, не радиш ништа, не мислиш ни о чему, уживаш опијен лепотом места на ком се налазиш срећан што си баш сада ту где јеси.
Кад обузме човека, фјака је ваљда толико јака да нисам чула ни да је неко мења по падежима, јер, и за то је потребан когнитивни напор. Довољно је само рећи фјака и искључити се из свих процеса.
У ресторанима седе људи уживајући у медитеранском доручку, углавном туристи. А у кафићима дуж обале можете тачно препознати ко је туриста а ко мештанин који свој јутарњи ритуал испијања каве* (кафе) на риви зачиња радозналим погледом посматрајући који од пролазника је новопридошли. То су најчешће мушке дружине, које одмеравају женски свет коментаришући изглед нових лица (добро, лица понајмање). Женско друштво је, истина, ређе. Понека старија госпођа сврати на каву у повратку из спизе* (куповине).
Млађег света има само међу особљем локала. Они који су дошли на одмор још се опорављају од синоћног изласка, па ће се око подне спустити на плажу. На њих фјака не утиче, јер, фјака је природни процес, не ради на „ноћном режиму“. Дакле, овај млађи свет што ради по кафићима и ресторанима већ је на својим местима. Вредно заливају жардињере са цвећем и постављају столове за нови радни дан.
Поглед Светог Петра на порат
Риву у једном делу пресецамо јер се она наставља око полуострва Свети Петар, што остављамо за други дан, као и пећину Гроте, која је, како причају мало старији, давних дана била дискотека. Претпостављате, налази се у стени, као што јој само име каже (grotta је на италијанском „пећина“).
Идемо ка порту (порат – лука), где, чини се, тече главни живот града. Ту пристаје трајект за Брач, који је једина веза тог отока* (острва) са копном, па самим тим и главни ланац снабдевања острва. Није велика гужва. Вероватно је трајект недавно отишао, па су се људи разишли.
На риви је и зграда Општине Макарска, где су се моји родитељи венчали. Фотографишемо се испред ње, а затим нам се поглед зауставља на продавници наочара. Да ли је то она иста радња за оћале* (наочаре) која је ту била и пре 25 година. Уверићемо се одмах, јер је ћерка оштетила своје наочаре за сунце у путу, па ћемо погледати могу ли их некако средити.
Улазимо у радњу, питамо за наочаре. Кажу, није велико оштећење, средиће само шрафчић, можемо доћи по подне по наочаре, и ништа не кошта. Мама се распитује за другара из детињства који је на овом месту имао радњу са наочарима, и сазнајемо да је радња и даље његова. Чувши да имамо мало другачији акценат, девојка нас пита одакле смо. Одушевљена је кад смо јој рекли, каже, и она често посећује рођаке у Београду.
Андрија Качић Миошић, симбол борбе против незнања
Пошто смо се испричали са љубазном девојком у радњи са наочарима, пењемо се на Трг Андрије Качића Миошића, који је, заједно са луком, симбол Макарске.
Присећам се да сам на факултету учила о Андрији Качићу Миошићу (да, иако сам студирала српски језик и књижевност!), хрватском епику и верском писцу који је живео у 18. веку. Он је написао Разговор угодни народа словинскога, дело коме је тешко одредити жанр, писаном и у прози и у стиху, у којем он описује догађаје из прошлости јужних Словена и суседних народа.
Разговор је писан на штокавском икавском – дакле, народним језиком – у жељи за просвећивањем слабије образованих, „за службу они људи који изван словински другим језиком говорити не знаду“. А таквих, који нису знали ниједан други језик осим народног, било је у то време заиста много. Племенит посао Андрије Качића Миошића.
Чини ми се да сам тек сада, док стојим на тргу названом по њему, свесна значаја који је имало његово дело и мисије у коју се упустио. И то схватам баш сада, и баш овде. Просвећивање неуких… Хм, сизифовски тежак посао.
На врху Трга Андрије Качића Миошића, са северне стране, налази се Црква Светог Марка. Поред цркве је пијаца где сам долазила са баком у спизу* (куповину). То је била „велика куповина“, коју сам сматрала својеврсним празником – кад обучемо најлепше хаљине које имамо и запутимо се „у град“, аутобусом који је ишао два пута дневно: рано ујутру и по подне.
Мала кала… ди се суши твоја роба…
Са пијаце се спуштамо кроз уске пролазе између камених кућа, кале*, да се не бисмо враћале истим путем. На жици развученој између кућа у кали суши се роба* (одећа). Тај призор ме увек подсети на стихове песме Оливера Драгојевића:
Шото воће пива клапа (испод гласа, тихо, пева клапа), У то глуво литње доба (у то глуво летње доба), И пролази испод скала (и пролази испод степеништа), Ди се суши твоја роба (где се суши твоја одећа).
Песма описује место где момци певају девојци серенаду, под прозором, и признаћете, лепше звучи на „далматинском“ него када га преведемо на стандардни језик.
А роба која се суши неизоставни је део пејзажа далматинске кале.
Из једне кале одједном се испред нас указује простран широк трг. Трг Тина Ујевића, читам назив на плочи постављеној на једној кући. Споменик на тргу такође је посвећен песнику Тину Ујевићу. Чини ми се да никада нисам прошла овуда… Хм, не чуди тај осећај, јер после сазнајем да је споменик ту тек од 2016. године.
Тин Ујевић, Југословен и слободан човек
Откуд Тин Ујевић у Макарској, какве он везе има са Макарском? Право име песника је Аугустин (па скраћено Тин) Јосип Ујевић. Он је рођен у Вргорцу, месташцету изнад Макарске, иза Биокова, а школу је похађао у Имотском, такође изнад Макарске. Четврти разред основне школе завршио је у Макарској, па су Макарани нашли за сходно да му посвете трг у центру на којем је и споменик песнику. Као један њихов суграђанин који се касније касније школовао у Сплиту у гимназији и завршио хрватски језик и књижевност, класичну филологију, естетику и филозофију на Филозофском факултету у Загребу, засигурно је заслужио да му се посвети један трг у градићу који је такорећи његов.
Иако није рођен у Макарској, ипак је то његов град, најближи његовом месту рођења. А зашто не би суграђанин који није допринео само локално, већ је значајан писац и на просторима бивше Југославије, или како се то данас популарно каже – „региона“, имао своје почасно место у граду.
Кажу да је Тин Ујевић студирао и на Филозофском факултету Београду и да је као поборник југословенске идеје боравио у Београду 1912. године, због чега је, по повратку у Загреб, био осуђен на десет година „изгона“. Ето, увек је било оних који су југословенство доводили у питање да ни 1912. није било популарно бити Југословен. Баш сада набасах на његов споменик… Све сами Југословени на мом путу.
Случајност или не, тек, приђох да видим шта то Ујевић држи испред себе. Видех да су то стихови његове песме Играчка вјетрова.
Читам песму. Песник каже себи: „Немој патити, немаш ништа од тога, живот је кратак да би га провео у патњи.“
Стадох да читам и замислих се. Песник покушава да открије смисао живота, препушта се животу као ветру који се поиграва њиме, али и тера човека да превазиђе те ситуације и сопствене границе.
Дођох до треће строфе и видим да није завршена. За лет си, душо, створена, каже следећи стих. Хм, стих намењен мени, помислих. Цвијет што нема коријена, за земљу није, за покој није. Шта је тај корен, човек без дома и породице? Не мора нужно то бити. Корен везује (човека) за одређено место. А везивање је пречесто и тескобно.
А шта се дешава када се пререже корен? Човек се ослободи стега које вуче из корена – генерацијских, фамилијарних, социјалних, патријархалних, националних, и којих све не на овим просторима – када се препусти „вјетру живота“, тек тада човек постаје слободан.
Моја прича. Зашто је песма баш овде прекинута? Зашто баш сада набасах на њу? Јесам ли ја слободна? Колико симболике у само три строфе случајно исписане на мом путу…
Наравно, морала сам да се фотографишем поред споменика, да бих веровала касније себи самој да сам била на Тргу Тина Ујевића и читала његову поруку случајним пролазницима пристиглим издалека.
По изласку са Трга Тина Ујевића спуштамо се поново на риву. Гужва је сада приметна, пристао је трајект са Брача, па људи журе да се укрцају јер ће следећи тек по подне.
Врева на риви постаје све већа, а ми размишљамо да ли ћемо сести да попијемо кафу усред те гужве, или ћемо се, ипак, измаћи малко даље, у неки кафић поред плаже. Ћерки се не седи у кафићу, кафу не пије, а и жели да се што пре брчне у мору.
– Погледај, мама, је ли то тета Линда? – гледам у жену која нам ужурбано долази у сусрет.
– Ас ти Госпе! Ма јеси ли то ти, Мила! Не могу вироват! Оклен ти?! – рече она. – А је ли ти ово унука? Госпе ти, шта је липа?! Ајме, баш ми је драго што те видин! Тражин ди ћу попит каву. Ајмо сист, па ћеш ми све испричат.
Више није било дилеме – кафа се пије. Иако није желела на „скуп баба“, ћерка је морала да отћути кафу на риви, а ухватила сам и њен радознали поглед у неким деловима разговора…
Наставиће се…
Прочитајте претходни текст.
