Друштвене мреже и дигитална писменост генерације Z

од

Почетак је школске године. Улазим у књижару да купим свеске и школски прибор. Дезена има разних: цветних, фудбалских, разних шара за све укусе, а мени је пажњу привукла полица на којој су биле свеске са тиктокерима (нисам испочетка знала ко су ликови на корицама, али сам се распитала :D). Узимам да их прегледам и налазим да су са уским и широким празнинама – дакле, за први разред основне (!), или пак за учење нечега из почетка (као нпр. за кореспондентну стенографију), што би било за мало старију децу, или можда и за одрасле, мада, тешко да би они изабрали такав дезен. 😀 Изненадих се на први поглед, и ужаснух. Схватам да деца и млади воле да се угледају на познате личности, али питање је какав садржај они упијају од њих, које су вредности које они нуде младима.

Кад сам ја била мала… Ух, не би требало тако почети причу, јер данашњи клинци могу рећи: „Шта то упоређујеш, знаш кад је то било – у прошлом веку“. Оно, није да није било у прошлом веку, али не сматрам ни да је данашњи век много напреднији. У технолошком смислу јесте, али по свим другим питањима, етике на пример, тешко да је бољи.

Дакле, у прошлом веку, младима су узор били углавном људи са насловница, из јавног живота, познате личности – углавном, неки „неопипљиви“ људи чији живот није био достижан „обичном човеку“. Одрастали смо уз цртани у 7.15, емисију Опстанак и о музици учили од Миње Суботе и Јоце Адамова. За нас су звезде била деца која су се такмичила у емисији, а Лепа Брена и Здравко Чолић били су, рецимо, звезде екс-Југославије које су пуниле стадионе, као и рок група Бијело дугме. Било je ту још звезда и звездица које су биле узор, па је свако, у зависности од укуса за музику или стил облачења, имао свог фаворита.

Деведесете су донеле неке нове врсте музике и неке „звезде“ чији се утицаји и дан-данас, нажалост, осећају у музичким стиловима. Сетимо се песме Идемо на Марс,чије смо речи бесомучно учили и трудили се да их изговоримо што је могуће брже. Сагледавши текст те песме, можда и јесмо схватали колико је бесмислен, али нам је то ипак било занимљиво као што је занимљиво док учиш брзалицу покушавајући да постигнеш што већу брзину изговора. Одлична вежба дикције, признаћете. 😊

Тада смо били пресрећни ако бисмо негде на улици срели неку познату личност која би нам дала аутограм, а данас није уопште потребно да познате личности знају да пишу – само их замолимо да узму наш телефон и да направимо заједнички селфи. Можда је тако боље… мислим, безболније по њих, бар неке од њих. 😀

Одрастање тада и сада се разликује – тада нису постојале друштвене мреже. Данас су друштвене мреже донеле другачију врсту комуникације – сада можемо бити „пријатељи“ на мрежи са неким кога не познајемо лично и комуницирати са њим. И што је занимљиво – мреже нису резервисане само за младе, у њима уживају све генерације. Различите друштвене мреже нуде различите могућности, па су тако, рецимо, Тик-ток и Снепчет „резервисани“ за најмлађе, Инстаграм за оне мало старије, а „Фејсбук је за бабе“, како недавно рече моја колегиница, наглашавајући како она није на Фејсу. Хтедох јој рећи да има довољно година за ту квалификацију, бар у очима деце, али сам прећутала.

Оно што разликује некадашње и данашње узоре младима јесте да су данас њима узори и неки њихови вршњаци који су постали популарни баш захваљујући интернету и друштвеним мрежама. Сада се деца пореде са својим вршњацима из других делова света – желе да изгледају исто тако, да се облаче на такав начин, па и да похађају школу на исти начин, онлајн, рецимо, као позната тиктокерка из Америке, која „због снимања за Тик-ток“ не може да стигне да путује у школу већ је похађа онлајн. Хм, ту већ наилазимо на проблем, јер смо 2020. на сопственој кожи осетили шта значи похађати школу онлајн. Дакле – није баш исто тако лепо као што изгледа да је у Америци.

А како се млади понашају на мрежама? Па, могло би се рећи, по истом принципу као и у стварном животу – само што је на мрежама све то још наглашеније. Као што очекују реакцију другара када у школу дођу у новим патикама, тако и на мрежама очекују реакцију на објављени садржај, чиме се адолесцент самовреднује и формира однос са околином. Та повратна информација директно утиче на његову слику о себи, а тиме и на степен социјализације међу вршњацима. Пошто поруку могу послати у било које доба дана, реакција је једноставна и брза, чиме се комуникација интензивира и продубљују односи међу вршњацима.

Иако одраслима друштвене мреже служе и за изражавање незаводољства различите врсте, и друштвено-политичких ставова, за младе је то платформа за забаву и међусобну комуникацију на теме њима блиске. Према неким истраживањима, млади на интернету проводе и до четири сата дневно, под чиме се подразумева, говорећи о тинејџерима, време проведено на друштвеним мрежама. Како да, онда, у таквим околностима, мреже не буду „највеће зло данашњице“, већ безбедно и сврсисходно место за провођење слободног времена.

Дигитална писменост VS општа писменост генерације Z


Дигитална писменост деце данас је, чини се, на завиднијем нивоу од дигиталне писмености већине родитеља, па је тако „првом надзодном органу“ тешко да испрати шта то деца раде на интернету и да их посаветује како да се понашају.

Међутим, пошто родитељи, углавном, поседују боље опште образовање од деце, њихова је улога да децу усмере ка правим вредностима како би информације примљене путем интернета и друштвених мрежа знали да обраде на прави начин, а и да информације које објављују о себи на мрежама буду у складу са њиховим узрастом.

Развој општег образовања и дигиталне писмености јесте брана која штити од поплаве медија који шире лажне вести, кликабилне информације и оне садржаје који подилазе најнижем укусу публике зарад остваривања што већег броја прегледа, а самим тим и профита. Да бисмо то остварили, није потребно, а ни могуће, бранити деци коришћење друштвених мрежа, али је неопходно да своје „медијске компетениције“ развијају, а то ће учинити радом на побољшању опште писмености и социјалне интелигенције истовремено.

Још нема коментара

Шта мислите?

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.