Роди ме, мајко, срећном, па ме акни на Инстаграм, Тик-ток, Јутјуб, илити ђубре. По рођењу добијамо гене, мало мајке мало оца. Слeди обичај „бабиње”. Даривање беба, али не морају само бабе да дарују и не морају звечке и неке плишане мечке, него варалице облика паметног телефона, ајфона, на пример, турбо про макси. Реакције: Ваууу! Дакле, небо се отворило и нови телефон је угледао светлост дана и сада нове спецификације, па то пере, дере, пегла, кува – али људске душе!

Под девизом „кликћи, сине, само нек’ си жив” овде почиње социјализација деце, увођење у свет виртуелно конструисаних садржаја. Бебац 21. века овако започиње да упија спектакл боја, звукова, покрета и спрема се за сцену инфлуенсера. Родила мајка ћеру – од милоште „сина” – да приказује умеће објављивања селфистички импрегнираних порука. Мене, ја, себи, моје. Јапаизам је заправо синоним за инфлуенсере. Екран који живот значи, камера са резолуцијом пиксела „значи, много, брате” и шоу-тајм може да почне.

Ако користиш Јутјуб мрежу, онда си јутјубер, тиктокер на Тик-току, али си и човек. Чика и тета човек јесте поносан и рањив, жељан пажње у свету који је сурово непажљив и бруталан. Ови реални људи су инфлуенсери, забављачи успутних, доконих, али и ревносних тражитеља за смисленим дигиталним наративима.

Речју лајка, шера и игара, и дигитално небо постаје граница до које досежу апетити за успехом. И тако дан за даном пред виртуелним екраном гледамо и слушамо како свако може да буде утицајан. С коца и конопца окупљени најчешће, али не и нужно, ова дигитална инфлунесерска братија утиче на јавно мњење и нормира поредак хаоса.

Постављају се питања одговорности, контроле, стандарда. Међутим, о индикацијама, мерама опреза и могућим додатним замлаћивањима, обратићете се… па… нигде. Од кукњаве и саблажњавања над садржајима неких назовимо их утицајника, ништа се не дешава, осим тог осећаја да смо коментаром изразили став. Мисаони исказ, због којег обично заболи и благо се залелуја ушна ресица, свих видљивих и невидљивих представника одељења за високотехнолошки криминал.

Ова нова „демократичност” у решавању и стандардизовању виртуелних аномија заиста представља проблем, ако се осврнемо на недавне трагичне исходе особа које желе да имају утицај. Та сцена, јавни простор можда првобитно и не позива на лични бизнис, али као тамновилајетски синдром опомиње да ипак промислимо и размислимо где ми то улазимо.

Оно „бабиње” са почетка приче опет позива бабу да на традиционлно леп начин елаборира пословник о раду на интернету, где „дала баба грош да уђе па нудила два да изађе”. Али, неће да може. Бака Прасе је само један од учесника, утицајника који је најпре безазленим, а временом и врло великим утицајем, успео ако ништа а онда да покаже успон и пад инфлуенсерске славе. И овде има места да монтирамо бабу – сада и питањце: „А за чије бабе здравље сва та потреба да утичемо?” Популарност решава једначину. Профит, па потреба да будемо прихваћени као посебни јер реално, забога, нисмо и тако у недоглед, мултидисциплинујемо приступ питању „а шта ће ти инфлуенс и који ти је интерес”…

Профит, посебност, прихваћеност, са три слова П. Питање се статусно решава и признаје као легитиман одговор на: „Зашто радо иде дете у инфлуенсере, али и одрасли?” Свако је овде ковач свог инфлуенса. Можете бити срећни, несрећни, мета одушевљених пратилаца, али и накриво насађених илити поремећених умова који прете из позиције „може ми се”. У понуди је избор да будете или не будете инфлунесер.

Били даровити или не, видљивост и праћеност на друштвеним мрежама ипак носи одговорност. Треба да знамо да то јесте моћан медиј, арена у којој ћете, уколико нисте искусни, доживети дигиталну гиљотину. Па ајмо опет на слово на слово П, па у главу, и реалну и виртуелну, испеци па објави, мери па сеци. И може то да буде на част и спасење.

Инфлуенсери свих мрежа, уједините се! Помозите да паметно и писмено поштујемо једни друге и објављујемо садржаје који ће уливати разлоге да верујемо да није тешко бити прихваћен и посебан и када ниси лајкован, а мајка свака зна зашто.