Испит зрелости или похвала лудости 1999. године

од

Пролеће је, 24. март 1999. године, 20. век. Трава је озеленела, природа почиње да се буди из зимског сна. Као и природа, буди се и човек, његова чула, нарочито када си тинејџер. За који месец сам матурант, желим да упишем факултет. Волела бих да то буде Филолошки, али видећемо како ћу се спремити за пријемни. Није лако.

Позајмила сам из библиотеке неке књиге  о правном систему Велике Британије. Треба да урадим домаћи из енглеског за сутра. Хм, шта ће ми знање о томе, питам се, кад се нећу бавити правом. Седим и читам, али немам баш много концентрације. Обузима ме некаква нервоза.

zgrada rts pre bombardovanja 1999 godine
Зграда РТС-а пре бомбардовања 1999. године

Идем сутра пре подне у школу, домаћи још није завршен, а већ је пола осам увече. На ТВ Дневнику је објављено да је бомбардовање почело. Нисмо још ништа осетили. Настављам да радим, неће то близу нас, гађаће ваљда војне и државне циљеве.

Дневник се завршио, настављам да пишем. Одједном, страшан тресак, прозорска окна пуцају, сирене се оглашавају. Шта се десило? Шок. Ми деца гледамо кроз прозор. Гори небо. Родитељи нас зову да се склонимо сви под трпезаријски сто, породично. То ће нас спасти… ваљда, тако кажу.

После неколико минута, тишина. Затим сирене за престанак ваздушне опасности. Мук. Шта ћемо сад? Да вечерамо? Па, хајде, ако баш мора. Једемо у тишини. Жваћем, покушавам да осетим укус хране, да уживам у јелу као што иначе радим, али не иде. Чини ми се да бих могла и без тих залогаја, нису ми потребни. Али треба живети, а да би се живело, ваља нешто и појести. Ускоро ће бити време за спавање. Смемо ли да спавамо? Како? Шта се ради у оваквим ситуацијама? Не знам, сви смо се први пут у животу нашли у оваквим околностима. Ваљда одеш у кревет и спаваш, па шта ти је суђено.

Ујутру разговарам са родитељима, не знам шта да радим са уобичајеним одласком у Телевизију (тако РТС зову они који тамо раде). До јуче сам, сваки дан, после или пре часова у школи, ишла на праксу у Телевизију. Само пређем улицу, из школе, и ту сам, у другом свету – пуном енергије, нових изазова, наде у бољу будућност. Вреди, зар не? Схватам да не могу да седим код куће и чекам да све прође. Треба се смејати, живети, спавати, јести, живети… живети. Упркос ентузијазму, како?

Пракса у Абердаревој

Долазим до Телевизије. Испред су наоружани људи за које нисам сигурна да ли су обезбеђење или војска. Улазим на пријавницу, дајем личну карту и кажем кратко: „Пракса“. „Каква пракса, дете, почело је бомбардовање“, рече човек. Инсистирам да зове уредника који је био одговоран за мој боравак у згради. Телефонски разговор је обављен и ја улазим у зграду. Срећем колегу који је такође, претходних месеци, био на пракси као и ја. Обоје смо дошли да радимо. Зашто? Е, то ме немојте питати, јер до данас нисам нашла одговор. У ствари, бар не одговор који звучи рационално у том тренутку  – желим да видим како посао стенографа изгледа у пракси.

Са колегиницама које су ме обучавале договарам се да долазим сваки други дан. Ради се од 12 до 12, од поднева до поноћи. Такве су смене. Уобичајен редакцијски дан у информативном програму. Учим посао, сваки дан нешто ново. Трудим се да заборавим околности, а немогуће је јер сам у жижи. То ми помаже да посматрам ствари из другачијег угла, рационалније. Ако је то уопште могуће у таквим приликама. Макар сам заузета послом и заборављам на тренутак шта се догађа јер сам и сама у професионалној ватри.

Једне вечери седим са колегама у редакцији. Десет је увече. Примирило се, нема гужве. Изненада, у канцеларију улази главни уредник: „Људи, бежите сви у подрум, најавили су да ће нас бомбардовати“. Крећемо сви заједно у сутерен, да се склонимо. У руци држим неиспијену чашу сока. Колега ме пита куда ћу. Рекох: „Идем са вама.“ „Бежи што даље од ове зграде, ти не мораш да будеш овде ако ми морамо“, каже он. „Али где сада да идем, у граду је мркли мрак?!“, питам га. „Бежи што даље од ове зграде!“, каже ми поново и тада схватам сву озбиљност ситуације.

kolega vukasin krstic koji mi je rekao da bezim sto dalje od ove zgrade
Колега Вукашин Крстић, који ми је рекао да бежим што даље од зграде РТС-а

Да ли да бацим сок у канту, да га попијем или да га, једноставно, оставим на прозору, питам се у том тренутку. О чему ја то размишљам, какав сок кад ми живот виси о концу. Одједном ми кроз главу прође: „Данас је 6. април, годишњица бомбардовања Београда у Другом светском рату. Ово се заиста догађа! Можда су, симболично, одлучили да бомбардују Телевизију баш на тај дан.“

Изашла сам. Осећам неку непријатну тишину. Десет је увече, улична расвета не ради, у граду је мркли мрак и на улици нема живе душе. Сирене за ваздушну опасност су се огласиле пола сата пре тога. Немам куд, морам да се вратим кући. Једино светли испред Савезне Скупштине. Наилази такси. Одлично, имам превоз! Заустављам га, не вози преко моста, каже, али одвешће ме до станице где ми стаје аутобус до куће. Улазим у аутобус, скоро празан. Вероватно се тих неколико људи враћа с посла као и ја. Шта би иначе радили на улици у пола једанаест увече, у време ваздушне опасности.

„Само да пређем мост, па после могу и пешке до куће“, помислих. Километража није тема за размишљање у том тренутку. Аутобус вози преко моста, чини се, брзином светлости – или такав утисак одаје мотор аутобуса старог више од деценије – тек, пролазно време му је непун минут.

Од станице до куће трчим. Трчим што брже могу. Иако сам до малопре осећала глад и малаксалост јер ништа цео дан нисам јела, сада немам потребу да једем. Трчим колико ме ноге носе кроз мркли мрак пусте улице у граду на који сваког тренутка може да падне бомба. Изнебуха. Спазих испред себе човека који корача улицом. Протрчавам поред њега. Пита ме да ли знам колико је сати. Кажем кратко да немам сат и настављам да трчим још брже. И њега се бојим. Страх ме је, не осврћем се више. Улазим у кућу и изненађени родитељи, видевши ме задихану, питају ме: „Откуд ти овако рано? Увек долазиш телевизијским комбијем после поноћи.“

Препричавам им догађаје редом и схватамо да више нема смисла. Нема смисла тражити смисао у бесмислу постојања. Од сутра више нећу ићи „на праксу“. Иако досад нисмо веровали, „ово“ се, ипак, дешава нама.

Туга и опомена

Сваки тренутак живота тог пролећа је неизвестан. Ипак, ја се сутрадан враћам поновном спремању матурског и пријемног испита. Радим сваки дан понешто трудећи се да заборавим да нам изнад глава лете ракете. Хватам занимљиве филмове на 24-часовном филмском маратону ТВ Политике (није било техничких могућности за враћање ТВ програма уназад као данас).

Тражим смисао.

Протекле ноћи једва да сам ока склопила. Летело је изнад глава, чуло се јако. Будим се, тмурно ми је јутро. С неверицом слушам Вести. Пала је ракета на Телевизију. Има погинулих. О, не, да ли ћу чути неко мени познато име? Не, то стварно не желим. Не желим да чујем било које име, да је било ко настрадао. Не желим да верујем да је ово стварност!

srusena zgrada rts neposredno nakon vazdusnog napada nato
Срушена зграда РТС-а непосредно након ваздушног напада НАТО-а

Нажалост, у свим наредним вестима потврђују чињеницу да погинулих има – 16 радника Телевизије изгубило је живот! Још 16 радника је повређено! Бојим се да међу страдалима има некога кога познајем. Не, сигурно нема, са њима не сарађујем. Да ли је то уопште битно… Страх не јењава…

Ослушкујем имена. Нису ми позната. Али колико људи знам само из виђења а не знам им име? У глави ми одзвањају имена и годишта – колико младих је изгубило живот, колико родитеља остало без деце, колико деце без родитеља. Не памтим већу трагедију и већу солидарност међу људима… Али, да ли је баш тако морало да буде? Да ли је баш тако морало да се постави питање „Зашто?“.

Није било 6. априла, али, нажалост, десило се 23. априла, у 2.06, ноћу. Ваљда кад смо већ сви мислили да то није могуће – да бомбардују зграду у којој су били људи који су радили исти посао као и у мирнодопским условима.

Разговарам са родитељима о том немилом догађају. Да није било оне вечери 6. априла, велика је вероватноћа да бих и ја била у згради кобне ноћи.

Осмог јуна те 1999. године полажем матурски испит из српског језика. Усред испита оглашавају се сирене. Констатујемо ту чињеницу и настављамо да радимо верујући да ниједно зло не траје вечно и да ће нам се, ипак, вратити пролеће. Тако и би, два дана после матурског испита, 10. јуна, сирене за ваздушну опасност су се огласиле последњи пут. Некако, као да смо одахнули.

Недуго после матуре уписујем и жељени Филолошки факултет, а неколико месеци после тога почињем и да радим на месту стенографа у РТС-у.

sruseni deo zgrade danas rts aberdareva
Срушени део зграде РТС-а данас, споменик „Зашто?“ и 16 стабала

Део зграде који је бомбардован пред очима ми је сваки пут кад долазим на посао. Стоји срушен већ, ево, 23 године – сећање на време и људе, туга што их више нема и опомена да се то више никада и нигде на овој планети не понови!

А сведоци смо, нажалост, бомбардовања и у овом веку. Када гледам сада оно што се дешава у Украјини, питам се: „Зашто?“ Зашто се зло дешава и данас? Зашто и у 21. веку људи гину? Зашто историја није учитељица живота него се ружна историја понавља? Да ли ће ова планета икада положити свој испит зрелости?“

Од 24. марта до 10. јуна сваке године изнова проживљавам пролеће 1999. Докле ће тако, не знам. Ваљда док унуцима не испричамо ту причу као што су нама наши стари причали своје приче.

Још нема коментара

Шта мислите?

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.