Једначење слова по интернету

од

Интернет-кафе данас се претворио у „интернет у кафеу“ – сваки кафић поседује вај-фај или бежични интернет којем можемо приступити са сваког паметног телефона.

Прича ми мама једног првака, уче деца када се пише велико слово. За први разред и почетак писања довољно је знати да се на крају реченице ставља тачка и да нова реченица почиње великим словом. Такође, да се великим словом пишу лична имена, називи држава, градова, села… У домаћем задатку наш мали другар написао је дан у недељи – Среда – великим словом. Мајка му објашњава да се дан у недељи пише малим словом, а дете каже: „Али како кад постоји само једна среда?!“ Хм…

Наилазим често, нећете веровати, и да су именице председник и папа написане великим словом, и то не пишу деца која уче када се пишу мала а када велика слова већ одрасли, који су одавно завршили школу и ту лекцију (на)учили. Ваљда зато што људи мисле да је папа један једини на свету (бар у датом тренутку), па тако ту његову функцију треба писати великим словом. Ту ми једино није јасна логика са председником… Не знам, ваљда је и он један једини и непоновљив, бар у очима оних који ту заједничку именицу у српском језику пишу великим словом.

Идући истом логиком, неки новинари (на почетку моје лекторске каријере) убеђивали су ме да је интернет један једини на свету и да га зато доживљавамо као властито име и пишемо га великим словом. Хм, интернет можда јесте један једини, непоновљив, неопходан, живот без њега је незамислив.

Често чујем децу како питају родитеље: „А како сте ви живели без интернета?“ Њима је то незамисливо. И нама који смо одрасли без интернета, у доба аналогних уређаја, данас је незамисливо да живимо без интернета.

Ипак, по свим језичким правилима, граматичким правилима, интернет је именица која је заједничка и пише се малим словом.

Истина, у једнотомном Речнику Матице српске (2007) ова именица написана је великим словом: Интернет – глобална компјутерска мрежа за слободну размену података, међусобну комуникацију и др.

Правопис српског језика, који излази коју годину касније, 2010, наводи објашњење да је у свести корисника интернет престао да значи име компаније и да је зато исправно писање малим почетним словом.

Иако се интернет појавио 1969, било је потребно више деценија и масовна употреба да бисмо почели да га доживљавамо као средство и сврстамо га међу заједничке именице.

Проф. Иван Клајн у више издања својих Недоумица разрешава једну – интернет се пише малим словом. У Великом речнику страних речи и израза (који је изашао 2008, дакле, пре Правописа), у коауторству за Миланом Шипком, има примера полусложеница са интернетом: интернет-протокол – стандард за преношење порука преко Интернета; интернет-адреса – адреса која служи за успостављање везе са одређеним веб-сајтом и која почиње словима www.

Којом брзином напредује интернет-технологија говори и чињеница да у поменутом Речнику постоји једна именица коју данас вероватно више нико не користи: интернет-кафе – угоститељски објекат у којем се налазе компјутери повезани с Интернетом, које гости, уз накнаду, могу да користе. У такав кафе ишло се, колико се сећам, до 2007. Интернет-кафе данас се претворио у „интернет у кафеу“ – сваки кафић поседује вај-фај или бежични интернет којем можемо приступити са сваког паметног телефона.

Узмимо смартфон, и док седимо у кафићу који има вај-фај интернет, можемо путем друштвеним мрежа разговарати са својим интернет-пријатељима или им послати интернет-адресу и поделити са њима неки интересантан текст који смо управо прочитали на неком интернет-сајту.

Када нам је нешто потребно, укуцамо кључну реч, питамо најчешће Гугл, тј. гугламо (или можда гуглујемо), и нађемо одговор. Истина јесте да кључна реч интернет-врата отвара.

Још нема коментара

Шта мислите?

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.