О злочину који се није десио или како се Мика прерачунао

од

Поткрај школовања затекла се на пракси у једној угледној новинској кући. Тек је напунила 18. Завршавала је школу коју је волела. Била је то струка за коју се определила још са 15, ако се за једног тинејџера може рећи да је свестан чиме ће се у животу бавити, а нарочито да има свест какве све добробити (или како се то популарно каже – бенефите) доноси будући посао, а какве су тешкоће и препреке.

Угледна новинска кућа, угледни професионалци, угледни људи. Гламурозни послови. Кад се нађеш у таквом окружењу, све изгледа могуће… и моћно.

Сваким даном учила је нове ствари, сазнавала како свет функционише у професијама које је већина људи, из тадашње перспективе, посматрала као нека натчовечанска занимања.

Ту и тамо било је опаски и коментара о њеном изгледу, али она на то није обраћала пажњу. Ваљда зато што деколте никада није носила, а ни ципеле на штиклу, нити било какву провокативну одећу. Било је то време када се у школу – чак и средњу – ишло без шминке, или са понеком дискретном маскаром или крејоном, ништа више од тога. Поврх свега, себе уопште није сматрала нарочито привлачном, могло би се рећи да је била помало и буцмаста, што је, из перспективе тинејџера, неприхватљива категорија.

Једног дана… Ух, тако почињу бајке… Пошто су је на послу нове колеге (то се односи и на колегинице) хвалиле како добро ради као да има вишегодишње искуство, сматрала је да је потпуно природан след да после праксе и остане да ради на том месту.

Све коцкице су биле добро сложене и све јој је добро ишло, па јој се позив једног од уредника није чинио необичним. Не, није то био позив на састанак у канцеларији, већ, као што „стари српски обичај“ налаже – сви послови се склапају у кафани. Позвао ју је да се једног послеподнева нађу у кафићу.

Радост с којом је родитељима саопштила да ју је један од људи који може одлучити о њеном запослењу позвао на кафу није могла да сакрије. Они су је подржали у томе јер су знали да је увек говорила како ће се са 18 осамосталити – а то је значило да има посао и да се одвоји од родитеља.

Кренула је тог дана у град са надом у светлу будућност. Док се возила градским превозом размишљала је о предстојећем сусрету. Како ће изгледати? О чему ће разговарати? Да ли ће јој понудити посао, макар пробни рад…

Изашла је иза аутобуса и дотични господин ју је дочекао испред кафића који је био очекивано место сусрета. После поздрава предочио јој је како га у оближњој згради чека пријатељ, такође један од „угледних новинара“, и како не би било лоше да заједно оду код њега.

Прихватила је његов предлог, иако је већ то значило промену плана. Почела је да осећа нелагоду, али није хтела да буде кукавица и да не пружи себи прилику, јер, на крају крајева, без ризика нема ни успеха.

Ушли су у лифт и он је притиснуо дугме 10. или 15. спрата. Лифт је ишао споро, чинило се да путује деценијама. Док је размишљала о томе где се нашла и шта јој се то дешава, он јој саопштава да у стану његовог колеге заправо нема никога. Осмехнула се покушавајући да задржи смиреност док је размишљала како да се ишчупа из канџи те сумануте гориле – како да се извуче из тог пакла а да сутра поново може да дође на тај исти посао.

Ушли су у стан. Понудио јој је пиће. Жестоко. Љубазно је одбила и узела газирани сок.

Погледала је кроз прозор. На улици је било много људи и аутомобила, али су деловали сићушно, и далеко од ње. Све је деловало обесхрабрујуће. Схватила је да кроз прозор не може да побегне, превисоко је. А врата стана била су закључана. Можда први пут у животу осетила се препуштена сама себи, незаштићена, беспомоћна.

Nisi sama

Све време је размишљала како да се одбрани у случају физичког напада, где треба да удари… Зажалила је тада што није знала ниједну борилачку вештину, иако је такве врсте спортова одувек презирала. Где стоји телефон? Али кога би уопште могла да позове. Мобилних телефона тада није било да би, у случају опасности, могла да пошаље поруку најближем пријатељу макар.

Трудила се да у разговору буде опуштена размишљајући све време како да побегне. Куда. Како да се одбрани. Када јој је рекао: „Нисам те позвао да бих ти понудио посао, већ да се мало дружимо“, гледала га је са гађењем, али погледом и даље хладним и равним, колико је успевала у свом бесу и тузи да прикрије.

А осећања у њој мешала су се као састојци у ловачком паприкашу који се крчка сатима. Ред беса на саму себе због тога што је наивно насела на причу. Ред беспомоћности што не зна како да се извуче са ко зна ког спрата солитера а да то не буде трагично. Ред туге на помисао да тај дан може да јој обележи цео живот. Заувек.

Разговор је трајао непуних пола сата. Њена напетост због неизвесности постајала је све мање издржљива. Одлучила је да покуша да прекине ту ситуацију, па куд пукло да пукло. Шта год да буде последица, мора да проба. Храбрило ју је то што особа наспрам ње није физички изгледала надмоћније. Можда би могла и физички да се избори са њим, уколико, не дај боже, до тога дође.

Усред разговора који је све мање личио на пријатељски а све више на однос предатора и плена погледала је на сат на руци и рекла: „Ау, већ је пола седам. Друштво ме већ чека у центру. Морам да идем.“ Он као да је био збуњен том њеном изненадном изјавом. Покушавао је да је наговори да ће јој друштво опростити ако не дође, али њена одлучност да што пре напусти уклето место била је већа од било које лажи помешане са великом дозом слаткоречивости.

Кренула је. Устао је да је испрати и стајавши на вратима затражио „макар пољубац“ за растанак. „Како се усуђује?!“, помислила је у том тренутку са гађењем, али ипак није то изговорила надајући се да ће већ за који тренутак бити на слободи. Иако би га у том тренутку најрадије шутнула у међуножје, пољубила га је у образ и уз љубазно „довиђења“ изашла из стана.

Није ушла у лифт. Трчала је низ степенице солитера и плакала. Стајала је на станици чекајући аутобус, и плакала. Ушла је у аутобус, и плакала. Плакала је све време на путу до куће. Зашто? Да ли од туге због тога што јој се десило или од среће што се извукла без последица, макар физичких. Само је плакала. Знала је да ће јој тако бити лакше.

Сада треба све да исприча родитељима. Само, одакле да почне?

ПОСТ СКРИПТУМ

Ова прича јесте истинита и јесте лична, а свака сличност са девојчицом која је тек ступила у свет одраслих указује на чињеницу да ниједан случај није изолован.

А да ли је Мика, Пера, Жика, то уопште није важно. Важно је да, ипак, нажалост, постоји множина личног имена и да се свака друга девојка нашла у сличној ситуацији пред моћником који сматра да може да контролише туђе животе. А како је прошла у целој причи зависи од… сналажљивости… хм… или можда среће у датој ситуацији да се избориш са самим собом и са злочинцем који носи маску доброчинитеља или, још горе, анђела.

Још нема коментара

Шта мислите?

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *