Аутобус је пристао под борове на уласку у камп. Још је рано јутро, осећа се снажан мирис медитеранског ваздуха. Мириси. То је оно што се памти, што нас врати у прошле дане, подсети, чува од заборава лепе тренутке, упије човеку снагу за живот. Осећаш ли мирис?, упитах ћерку. Да, ваздух је некако другачији, рече. Другачији? За њу ...

Осећа се мирис… Мора, или нечег другог? Удишем дубоко и споро не бих ли што боље осетила мирис. Ћерка излази за мном из аутобуса и већ при првом кораку каже како се осећа да је мирис другачији. Хм, значи, ипак јесте, није то само моја уобразиља. То је оно медитеранско растиње које, помешано са мирисом соли, чини да се човек осети као да је већ на морској обали. То је онај мирис који подсећа на детињство, бар нас рођене у земљи братства и јединства.

Брзи воз 21. века. Брзи повратак у прошлост. Кренули смо из Београда према Новом Саду. У возу покушавам да завршим телефонске позиве и преостале интернет обавезе пре изласка из земље. Мама ми пребацује што „висим на телефону“, као да сам тинејџерка. „Побогу, плаћам рачуне које нисам стигла претходних дана због посла.“ Генерацијски јаз, иако нисам тинејџерка, ...