На једној језичкој групи на Фејсбуку недавно је неко поставио питање: „Како је правилно рећи: домовина или отаџбина?“ Како су чланови те групе људи са свих наших простора, бивше СФРЈ – међу којима има и оних који су отишли одавде – било ми је занимљиво да прочитам дискусију.

Mишљење једног актера тог „разговора“ било је како је, у време комунистичке Југославије, реч домовина имала предност у односу на отаџбину. Он каже како су њега учили да воли своју домовину – а верујем да се сви ми који смо одрастали у то доба веома добро сећамо тога – по распаду те исте домовине, за којом жали, он више не употребљава реч домовина, већ је назива разорена отаџбина. Да ли је, у том контексту, отаџбина нешто што се чува и брани (а у овом случају неодбрањено јер није остало целовито)?

Чини се да би то могло бити мишљење великог броја људи, али питање је са које стране границе… Са тиме се може повезати и мишљење још једног актера у дискусији који каже да реч отаџбина иде уз оружје. То је вероватно зато што смо ту реч почели да употребљавамо више после ратова и распада те исте поменуте државе.

Невероватно је како речи имају јак утицај на човеков доживљај. У том контексту, сви ми који 1999. године нисмо били у мајчиној утроби или малци који у то време нису били свесни себе сећамо се песме „Волимо те, отаџбино наша“, коју смо свакодневно слушали, и гледали, на ТВ-у. А песма је, према речима композитора Радета Радивојевића, настала коју годину раније за потребе прославе Дана војске. Дакле, улога јој је била пре свега патриотска.

У једнотомном Речнику српског језика Матице српске пише да је отаџбина – земља, држава у којој се неко родио и у којој је одрастао, домовина. Ипак, говорници српског језика осећају извесну разлику у значењу та два синонимна појма: отаџбина је земља очева, домовина – тамо где ти је дом. Шта у том случају доживљавамо присније и чему смо приврженији лична је ствар сваког човека.

А колико питање употребе неке речи на Балкану јесте питање националне и етичке припадности видели смо и почетком пандемијске 2020. године са покушајем увођења речи Низоземска уместо Холандија.

ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛОПТОМ

То „вечито балканско ривалство“ видљиво је овога пута, срећом, на спортском терену.

У рекапитулацији завршених Олимпијских игара у Токију, међу многобројним новинским насловима, нашао се, наравно, и наслов поређења Срба и Хрвата: Србија завршила међу 30 најуспешнијих, имамо више медаља од Хрвата – али су они боље котирани.

Вечито ривалство на спортском терену је добро, али зашто не бисмо гледали себе, свој успех, резултат рада нашег труда, оно што смо ми учинили. Оборен је рекорд по броју медаља у односу на Рио де Жанеиро – сада их је девет. Бронзу доносе одбојкашице, баскеташи, таеквондисткиња Тијана Богдановић, рвач Зураби Датунашвили и репрезентативац Србије у стрељаштву Миленко Себић, док је стрелац Дамир Микец освојио сребрну. Златна одличја доносе таеквондисткиња Милица Мандић, каратисткиња Јована Прековић и ватерполисти.

Свако од њих заслужан је за тај успех, уз помоћ и подршку својих најближих, породице, екипе, сарадника. Али на терену су они били свако сам са собом и усмерен на делање са само једним циљем – жељом за успехом. То је домовина! То је љубав! То је радост! То је смисао постојања!

Наш репрезентативац Филип Филиповић, који је проглашен за најбољег играча ватерполо турнира у Токију, рекао је: Сигуран сам да смо учинили поносном целу нацију и пре свега, наше најмилије, наше фамилије и пријатеље. Много жртвовања иза овога стоји, много одрицања, али када се овако заврши, заиста мислим да све добије неки виши смисао.

И добро је да ривалства на овим просторима постају спортска и да замењују нека ружна не тако давна, која се, верујемо, неће више понављати.

А којим језиком говоримо: домовинским, отаџбинским или материнским? Ниједним од тих. Ако говоримо матерњим језиком, зашто нам онда и земља у којој живимо, коју волимо и бранимо није материна.

Оно што је сигурно је да реч отаџбина побуђује епска осећања, а домовина лирска. Задржимо се овде на лирским осећањима (какав плеоназам) и присетимо се песмице чика Ршума Домовина се брани лепотом, а ми додајемо:

Домовина се брани лоптом

И чашћу и знањем,

Домовина се брани испуњеним животом

И лепим и искреним осећањем.