Био је 5. август 1995, уобичајени летњи дан пун жеге. Од раног јутра осећало се у ваздуху као да ће почети летња олуја. У кошаркашком кампу на припремама били смо већ неколико дана и имали свој уобичајени дневни ритам: устајање у шест ујутру, кондициони тренинг, доручак, још два тренинга током дана, одлазак на базен, вечерња шетња, и тако свакодневно. Дружили смо се, радили оно што волимо. Уживали.
Тог јутра, по повратку са доручка, испред телевизора створила се гужва. (Тада је у кампу постојао само један ТВ у холу, па није било биркања програма. За интернет нисмо ни знали. Чудно, зар не, из данашње перспективе?). Старије девојке из тима биле су забринуте. Долази нас неколико млађих, питамо шта се догађа. „Пао је Книн“, рече саиграчица. Неке почеше да плачу, остале су биле збуњене и питале се: „Шта ће сада бити?“
Имала сам тада непуних 15 година и није ми било баш јасно шта то значи. Знам само да се неколико година пре тога мој илични живот детета у Србији драстично променио, животни стандард опао и да су већ тада, бежећи од драматичних догађаја, у моје одељење дошли другари који су напустили куће у којима су од рођења живели. Сама та чињеница за мене је већ била довољно драматична.
Била сам помало збуњена и нисам схватала шта ће се потом десити. Иако водим порекло из тог града који је „пао“, нисам имала рођака тамо, јер су сви дошли у Београд деценијама раније.
У ствари, мислила сам да их немам.
Када сам се, после неколико дана, вратила у Београд, у дворишту су, осим нашег, била паркирана још два аутомобила и камп-кућица. Ушла сам у кућу и затекла непознате ствари. У углу веранде било је поређано туце лубеница. Кућа је изгледала прилично неуредно, то не личи на моју маму. Била сам збуњена. Ништа од наших ствари није фалило, али дух мог дома био је сакривен.
Драстична или драматична промена?
Да ли је то та драстична промена коју сам предосећала не схватајући шта се дешава?
Неколико тренутака касније, родитељи су ми објаснили да су нам дошли рођаци из Книна и да ће неко време живети са нама.
Не сећам се тачно колико је то трајало, али чини ми се да су већ после неколико месеци ти довитљиви људи, бачени на милост и немилост животу у изгнанству, нашли посао, снашли се, одселили се од нас, неку годину касније и у иностранство.
Данас, 25 година после „Олује“, драма на Балкану, чини се, не јењава. Срећом, немамо грађански рат, али свака страна има своју визију драматичних догађаја. Драстичних промена живота има можда споља – изгледа да живимо боље: носимо боље патике (што је нама у то време било веома важно), возимо боље аутомобиле, неке ствари су нам доступније него што су биле пре двадесетак година нашим родитељима, али ожиљци који се не виде споља остају заувек у души оних који их носе, ма где на планети се налазили.
Свака гарнитура политичара која дође на власт обећава драматично (погрешно!) боље услове живота, док сиротиња раја наставља да се бори за егзистенцију. Драматике на Балкану нам је било и превише. Желимо само боље услове живота, чак не ни драстично боље, само живот достојан човека 21. века.
