Где има ватре, и мреже горе, ове виртуелне, радног времена нон-стоп. Данас је незамисливо постојати неумрежен, и изложен ватри којом пламте вести од Курте и Мурте. „Куртомуртизам” је метафорички приступ сагледавања брзине смене информација и уредника. Курта је најпре Пера који објављује снимак са свињокоља, а онда се подијум препушта Мурти, то јест Жики, који приказује 178 фотографија са летовања у Бабушници, ту покрај Пирота. Свако саопштава аутентичним језиком оно што сматра битним за представљање на тим мрежоликим јавним сценама.

Ко на Фејсбуку, Инстаграму не постоји, џаба се и родио, каже легенда и додаје још: ко нема живот, има Фејсбук, а ко нема Фејсбук, има мир. Света тајна умрежавања пак наводи да ћемо једнога дана оставити мајку своју и оца свога и прилепити се Фејсбуку, Тик-току или Инстаграму, и бићемо увек на мрежи.

И би тако. Одвојисмо се ми од ближњих. Уђосмо у тамни вилајет друштвених мрежа, али не би светлост, него клик, лајк, твит и, наравно, ентер. Пре ће, дакле, бити нека катаракта или „палцититис” као дијагностички омаж скроловању до бескраја.

Бомбардовани најновијим дешавањима у реалном времену из категорије личног, локалног, регионалног и светског, просечан конзумент таквих садржаја израста у воајера контроверзних емоција. Емоџији као преносиоци осећања сликовито одговарају том плурализму појавних бизарности. Од куваног пасуља прави се спектакл. Податак да је Кија смањила груди, а Маца Дискреција јавно признала да једе пихтије – е, то је блокбастер.

Тада се дешава свечана инаугурација будалаштина, где статус информације „нећете веровати, мреже горе” даје на значају безначајном. А вера, по дефиницији, има мноштво дефиниција. Оно што ствара неверу у овом виртуелном смислу јесте свакако та сугестивна поставка статуса који заиста не мора и заиста не заслужује реакцију саблажњавања или одушевљења.

Не горе мреже, него се провоцира емоција на основу мамца који насловом потхрањује приземну радозналост. Није спорна жеља колико забрињава наивност колико верујемо да нећемо веровати, чему, побогу, коме, зашто? Шта то човека на Балкану − у Србији, ето, на пример − може више да очара и разочара, па ће то, гле чуда, наслов типа „нећете веровати, мреже горе” да подигне на пиједестал сензације. Међутим, објашњења нема, колико афирмације таквог понашања свих нас, јер, опет, и најмудрије рибе глад тера на удицу. Лепота пролазна, а глад вечна.

Чега је гладан човек данас и чиме ћемо заситити свој ум и своју душу у свету друштвених мрежа, пита ли се свако или је и тај критички рефлекс утихнуо. Оваква хамлетовска разрада никако не одговара на питања, али је потребна, као аларм који подсећа да се мало пробудимо и поверујемо само у оно што гори у нама. Јер Чола пева да у нама само гори ватра, пуна плама, љубав и сва та драма, а не мреже.

Наркотизујућа дисфункција тих наслова само је једна од злоупотреба познаваоца рибара људских душа. И зато, не пецајте се на негацију вере, и нека су те маце, куце голе и тужне, ружне и глупе, живот је то, и то се живи. Само терајте ви по своме, јер и ми смо често мали, дебели, уплакани, остављени реално, и то тако јесте и биће.

Горе мреже, а лаж заиста небулозне статусе ваља. Површна и лака забава јесте део свакодневне праксе, и реалне и виртуелне, али ипак овакав наслов јесте знак за избегавање опасности од заглупљивања нивоа много, па још више. Отуда је нечитање оваквих наслова спас, као и оне чувене пелене за кака фрку, јер овакви наслови само такву реакцију и изазивају.

Доле „кака” наслови, верујте само себи, и нема фрке ни потребе да гори ништа осим ватре и љубави у нама!