Панонски морнар са дедом оре небеске њиве

од

Умро је Ђоле Балашевић, панонски морнар. Да ли ћемо икада више ићи на концерте, велике концерте. Оне што спајају неколико хиљада људи у једно, на једном месту. У Сава центру. Пред Нову годину обично. На његов више не. Оставио је за собом 12 албума, много песама, од којих је свака антологијска, али најважније од свега – песме у којима је спојио Балкан. Иако се он не би сагласио када бисмо га назвали звездом, он то заиста јесте био, звезда која је спојила сва сазвежђа.

Сваки његов концерт био је један роман. Сваки је личио на други, а опет био другачији од сваког претходног. Причао је причу како је само он умео, забављао, увесељавао, кудио (политичаре углавном), али све је то чинио на свој, јединствен начин, са тортом слатког сарказма преливеном чоколадом и (киселом) вишњицом на врху, која на крају увек буде поједена са слашћу.

Ђоле је био песник, глумац, певач – три у једном. Он је, заправо, први стенд-ап комичар на нашим просторима и оно што се данас у маркетингу назива сторителер, онај који прича причу. Он је имао знање, имао је причу и знао да исприча причу, не трудећи се, притом, да се било коме допадне. Он је причао своју причу, оно што му је на души, улазећи некад, чини се, у дубоке кутке своје душе и отварајући срце безрезервно. Зато су га ваљда људи и волели. Или га нису волели уопште – а било је (невероватно) и таквих, јер „само лепо можеш ружити“ – они којима се његова прича није свидела. 

Напослетку, један d-мол ме добије

Сећам се аудио-касете „003“ са мени тада смешним омотом, коју сам први пут убацила у касеташ са непуних шест година. Од тада је то постала свакодневна нећу рећи навика, већ потреба.

Сећам се како смо на екскурзији у петом разреду сви певали „Словенску“. То је била наша, дечја песма, а истовремено и песма многих генерација почетком ратних деведесетих. Сећам се концерта у Центру „Сава“ пред крај 1996. и албума „Напослетку“ који је изашао те године, а који сам, тада још увек у виду касете, добила на поклон. Тај концерт је био обележен протестима, бунтом и жељом за слободним животом, а крунисан је 2000. године албумом „Деведесете“ и насловном нумером „Живети слободно“, која је постала химна почетка новог миленијума, значила остављање лоших ствари иза нас и веру у боље сутра.

Слушам Балашевићеве песме читаво вече. „Има ту неких ствари непреводивих у речи“, као да је у својим песмама сажео сав мој живот. У ствари, Ђоле је опевао животе свих нас, Новосађана, Београђана, Нишлија, Сарајлија, свих нас Балканаца. Он је ту реч, која често има пејоративан призвук, учинио речју која спаја. И све нас је спојио.

Зато не треба да тугујемо што је отишао, јер као што рече велики кантаутор, „туге постоје да би призвале смех“, јер „сваки дан је долче вита“.

И док „твоја душа ноћас оре тамо горе за тим плугом“, долазе „неки нови клинци“, а да ли међу њима има неког новог Балашевића, време ће показати. „Времена оскудна, дај шта даш“. Али најважнија порука коју си нам оставио – „не ломите ми багрење, без њих ће ме ветрови одувати“. Јер, „остаје нам то што се волимо“.

Још нема коментара

Шта мислите?

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *