Родитељски састанак код учитељице је текао по обичају: учитељица издекламује по тачкама дневног реда шта има, а затим следе питања родитеља и полемика, као обично, свега неколико родитеља тј. мајки. И све је текло уобичајено док учитељица није почела реченицу: „Једна родитељка ми је рекла…“. Остатак реченице нисам чула. Устукнула сам, да не кажем поскочила са столице, али то вероватно нико није приметио, као што није приметио ни чуо учитељичину „необичну“ реч. До краја родитељског састанка размишљала сам како да учитељици кажем да та реч не постоји а да не увредим њену личност и њен ауторитет. Ипак сам одлучила да прво проверим.
Дошла сам кући и отворила једнотомни Речник Матице српске и нашла реч родитељка – „жена родитељ, мајка, мати“. Хм, то се, дакле, сматра еволуцијом језика. У реду. Али ја никада ни пре ни после тога нисам чула да је неко изговорио ту реч. Знајући да је учитељица „штреберка“ и да је сигурно добро научила све нове речи које је неопходно применити, нисам ни желела да јој указујем на ту њену заблуду.
Да се подсетимо, родитељи су отац и мајка, а када желимо да истакнемо пол родитеља, рећи ћемо отац, тата, таја, ћале, ћалац, ћаћа, или мајка, мама, мамица, кева итд. Неутралан облик родитељ значи „отац; мајка; онај који је као родитељ, старалац, хранилац; мужјак и женка који имају потомство“. Родитељ је именица граматичког мушког рода и користи се када желимо да нагласимо да неко има функцију стараоца, без обзира на пол, што значи да је мушки род немаркиран.
Категорија маркираности и немаркираности у лингвистици служи да нам олакша комуникацију. Немаркирани члан неке опозиције је неутралан, обухватнији од маркираног. Када кажемо Сви грађани ове земље су равноправни, именицом грађани обухватили смо све људе који живе у тој земљи, без обзира на природни пол, године старости, националност и сл. Маркираним чланом прецизирамо значењску границу. Ако смо рекли: Све запослене грађанке ове земље имају право на једнаку зараду као и грађани који обављају исти посао, тиме смо прецизирали да је реч о особама женског пола, за које желимо финансијску равноправност са мушкарцима. У том случају је то легитимно. У Речнику Матице српске пише да је грађанин:
Становник града варошанин; особа цивилизована понашања; припадник једне државе у којој има одређене слободе, права и дужности, држављанин, поданик.
Када желимо да истакнемо начелне ствари, уопштене, увек говоримо пример у мушком роду. Нпр. Кад је неко упоран и тврдоглав (придев у мушком роду), не вреди му причати ни убеђивати га у супротно. Као што видимо, придев је у мушком роду, и то ћемо рећи и онда када у разговору алудирамо на особу женског пола.
„Кад је неко трудан…“ Не, сигурно у овом контексту нећемо употребити мушки род јер само жена може бити трудна. Рећи ћемо: „Кад је жена трудна, треба јој уступити место у аутобусу.“
Јесте ли осетљиви на родну сензитивност?
Иако сам себи рекла да никада нећу написати ништа на ову тему јер је то део политике – а политику остављам политичарима – струка ми налаже да се овим позабавим јер се свакодневно сусрећем са недоумицама овог типа.
Изгледа да смо се толико занели у примени Закона о родно сензитивном језику да смо заборавили на виле и вилењаке, о којима су нам некада, када смо били деца, читали родитељи. Недавно је у једном тексту који сам лекторисала вилењакиња употребљена уместо именице вила. Ваљда тако звучи „природније“ и „родно коректније“. Вила је, да се подсетимо – по народном веровању, натприродно женско биће у виду лепе младе девојке с дугом распуштеном косом (која одређује судбину и штити јунаке). А вилењак – човек натприродне моћи обдарен од вила, и њихов штићеник.
Међу расправама о родној равноправности у језику нашла се и полемика о насиљу, па се тако предлагало да се уврежена синтагма насиље над женама (падеж – акузатив; дакле – жена је објекат) замени синтагмом насиље према женама (падеж датив; ваљда циљ, усмереност насиља на жену делује мање болна у дативу) како жене не би биле сматране објектом. Да ли то мења свет и да ли тиме насиље ишчезава? Бојим се да реално стање ствари остаје исто.
Да ли је жена доктор или докторка наука?
Треба знати да се граматички и природни род именица у српском језику не поклапају и да именице које значе врсту, звање или занимање означавају бића оба пола. Нпр. човек/људи, пас, писац, судија, психолог. Дакле, прича да генерички мушки род угрожава права жена не поклапа се са лингвистичким чињеницама у српском језику.
Да погледамо како је питање родне равноправности решено нпр. у Закону о равноправности полова, који је донет 2009. године. Тамо пише: Термини којима су у овом закону означени положаји, професије, односно занимања, изражени у граматичком мушком роду, подразумевају природни мушки и женски род лица на које се односе. И то није измишљено за потребе тог закона већ је у складу са граматиком и природом језика.
У преводу Повеље Уједињених нација на српски користи се синтагма права човека а не права мушкараца и жена – или можда „родно коректнија“ права жена и мушкараца.
Можда смо се већ навикли – ако је то ствар навике, а не питање граматике – на новинарке, председнице, државне секретарке (секретарица је ниско рангирана, а може имати чак и негативну конотацију), премијерке, министарке. Министарка одавно није жена министра, иако се актуелна министарка увредила кад ју је неко тако ословио говорећи како она није лик из Нушићевог дела, што само говори о вечно актуелној нушићевској теми. 😊
Међутим, проблем настаје када од именице која је граматичког женског рода а означава особу мушког пола (а деклинира се као именица женског рода) желимо да направимо именицу која означава особу женског пола. Такве су: судија, пословођа, књиговођа, кукавица, пијаница – именица граматички женског рода а означава особе и мушког и женског пола!
Доста је у српском језику речи од којих је тешко направити именицу у женском роду јер звуче рогобатно, а друго је питање где је ту граница између српског и хрватског језика и ко од кога „преписује“. Такве су именице типа драматург, хирург, педагог, психолог, војник, где смо се можда већ навикли на драматуршкињу, хируршкињу, педагошкињу, психолошкињу, војникињу (мада то никада нећу моћи да превалим преко језика), али шта ћемо са потомком, експертом и сл. у женском роду. Или са именицама на -ац: ватрогасац, поморац, купац, ловац, борац и сл.?
Недавно је на Београдском маратону победила жена – Она је капетан прве класе Војске Србије. Није капетаница. Неко ће рећи да је војска затворен уштогљен систем где из принципа не желе да жену одређеног чина назову именицом у женском роду, али рекла бих да у прилог способности и равноправности жена више говори чињеница да се госпођа капетан – како ословљавају жене у војсци – налази на радном месту где у протеклим деценијама није било жена и да за исти посао има исту плату као и њене колеге.
Дођосмо и до докторке. Докторка је лекарка. Тако кажемо у разговору: Докторка ми је данас преписала антибиотик. Међутим, када жена докторира економију, физику или неку другу науку, она је доктор наука, професор доктор, а не као што сам недавно чула у телевизијском извештају – да је научница „професорка докторка“ та и та добила плакету од Града Београда.
Да ти, по закону, нацртам мурал на комшијском зиду
Некада се исписивао сонет на комшијском зиду, романтично, а данас се цртају мурали и исписују речи родно осетљивог језика.
Пажњу ми је привукао прво мурал на зиду Основне школе „Дринка Павловић“ у Београду, а потом и текст о томе објављен на порталу Нова С на тему родно осетљивог језика и родне равноправности.
Реч је о пи-ар тексту, који почиње (lead) у трећем лицу о бренду који је спонзор мурала. Писање се потом наставља у првом лицу, као да га пише неко из компаније која је спонзор (што је највероватно и било, претпостављамо). Затим следе пасуси:
Да ли се каже „адвокатица“ или „адвокатиња“? Може и једно и друго, али оно што не може је „адвокат“ када је у питању жена. Као што не може ни „режисер“, „декан“, „обућар“ него: режисерка, деканка и обућарка… За свако занимање које жена одабере постоји адекватан назив у жеднском граматичком роду, а да би смо се што лакше и лепше на то и навикли и навикле, наш нови мурал на себи, између осталог, има и родно осетљиве називе пар десетина професија…
Пропагирање женских назива занимања овде није ни по муке. Ту се поставља питање да ли ћемо адвокатицу назвати жену адвоката из Хрватске, а адвокатињу из Србије, као што, вероватно, већина говорника српског језика осећа. Међутим, у РМС пише адвокатица – „женска особа адвокат“, и пише да је то неуобичајено. Ни режисерка, деканка и обућарка нису, у граматичком морфолошком смислу проблематична. Већи је проблем што је погрешно написано 1. лице множине аориста глагола бити – би смо уместо бисмо. Још је проблематичније што у наставку реченице пише: „Да бисмо се што лакше и лепше на то и навикли и навикле…“ Потенцирање и диференцирање прво мушког (што је погрешно у смислу језичке културе) и женског рода за означавање множине људи (именица људи – „суплетивна множина од човек“, што је, опет, живи организам, сисар из реда примата који је постигао највиши развојни ступањ, друштвено биће које мисли, говори и располаже способношћу да ствара оруђа и да се њима служи у процесу рада, Хомо сапиенс. ) суштински је промашај у српском језику, јер именица човек (једнина) означава и мушкарца и жену, као и именица људи. Друга ствар, овде је прво употребљен глагол у мушком роду, као што нам језичко осећање налаже, а онда је – зарад политичке коректности – додат женски род.
Други пасус:
Наиме, млада муралисткиња Јана Даниловић је у свом препознатљивом маниру осликала силуету жене која симболише различита занимања, али је поред ње и исписано на десетине занимања – и то у женском граматичком роду.
Муралиста („сликар мурала“) јесте неко ко црта мурале, без обзира ког пола био, битна је радња коју обавља. Али зашто оно што је та жена насликала не симболизира него симболише? Зашто смо избацили –изирати и уместо њега убацили –исати? Да ли реч која је избегнута симболизира хрватски језик, а ова друга више симболише српски никада ми неће бити јасно.
Трећи пасус:
Нови мурал који је настао на зиду Основне школе „Дринка Павловић“ стоји постојано и гласно у корист оснаживања жена и девојчица и родне равноправности тако да ће сви грађани и грађанке Београда моћи да прочитају да се каже: деканка, обућарка, режисерка, хируршкиња, политиколошкиња, научница, директорка…и надамо се да ће све те родно осетљивесензитивне изразе усвојити, али и ширити даље јер све што жене и девојчице могу и желе да раде треба и да има свој исправан назив.
Овде се опет говори како је мурал упућен свим грађанима и грађанкама. Опет грешка у обраћању – увек се прво обраћамо женама, па мушкарцима: даме и господо, другарице и другови, колегинице и колеге итд. Неко ко говори о важности употребе занимања у женском роду и истиче колико је то важно зарад родне равноправности обраћа се прво мушкарцима па женама, чиме те исте жене, и грађанке (а шта ли је тек са сељанкама?!) ниподаштава. И на крају, пре закључка, констација да све што жене и девојчице могу и желе да раде треба да има и свој исправан назив. Шта је исправан назив и како треба некога називати? Да ли вам је после наведеног текста јасно? Мени није.
А као закључак, у последњем пасусу у тексту наговештено је: дишите мало дубље и говорите мало сензибилисаније.
Шта значи реч сензибилисаније? Нисам је нашла ни у једном речнику. Постоји само сензибилан, -лна, -лно – „осећајан, осетљив, пријемчив за утиске, нежан“. У реду, можда је то оказионализам – реч скована само за потребе поменутог текста, реч која би нам рекла да треба да будемо мало више осетљиви на родну сензитивност. То ми је једино логично објашњење, али бојим се да аутор текста није имао ту свест.
Знам да ће се сигурно наћи и они који ће на исти начин анализирати и овде написано. Одлично! Полемика о језику је увек добродошла јер језик је наш идентитет, наша аутентичност, јединственост, обележје. Само да не постане ружан белег који нацију раздваја на „сензибилисане“ (звучи као мобилисан) и „несензибилисане“ који се мобилишу у борби за сопствену пропаст.
На месту вољно. 😊
Срдачан поздрав од Анђелке, лектора, стенографа, писца (или писачице, пискиње… књижевница и списатељица пишу књиге…) различитих интернет садржаја.
