Стенографија

Да ли знате шта је стенографија? Можда сте чули, али нисте сигурни шта је то. Ако сте икада пожелели да направите белешке „на брзину“, ова вештина ће вас вероватно заинтересовати.

Стенографија је начин брзог писања тако да се изговорена реч запише истом брзином којом се изговара. Реч стенографија настала је од грчке речи stenos – тесан, узан, кратак, и речи graphia – писање, што значи брзопис, краткопис, брзо писање помоћу нарочитих знакова.

Врсте стенографије

Стенографија се дели на кореспондентну и дебатну.

Кореспондентна стенографија омогућава писање брзином до осамдесет речи у минути. То је брзина довољна за писање белешки у пословној кореспонденцији (пословни састанци), за вођење скраћених записника, за бележење не превише брзих говора (нпр. предавање професора у школи или на факултету), за бележење при превођењу.

Дебатна стенографија заснива се на упрошћавању и скраћивању кореспондентне стенографије, чиме је могуће достићи брзину писања и 120 речи у минути, па и више. Дебатна стенографија намењена је бележењу говора, дебата, од чега и потиче њен назив.

Шта стенографија решава

Историја стенографије

Стенографија постоји од давнина. Почецима стенографије могу се сматрати симболи пронађени међу споменицима египатске цивилизације којима су бележене речи фараона. А претпоставља се да слова Хамурабијевог законика из 1900. године пре наше ере имају елементе стенографије.

Процват стенографије приписује се старим Грцима и Римљанима. У старој Грчкој постојао је брзопис под називом тахиграфија. Најстарији податак је мермерна плоча са натписом пронађена у грчком Партенону, која потиче из средине 4. века пре нове ере.

Најбоље је проучена римска стенографија, под називом Тиронове ноте из 63. године пре наше ере. Те године, списи кажу 5. децембра, рођено је стенографско писмо. Назив је добила по Марку Тулију Тирону, Цицероновом ослобођеном робу. Тирон је записивао говоре Цицерона, једног од највећих римских говорника, и те своје записе назвао ноте. Основ његових нота била су латинска слова и њихови делови, а систем се састојао од 4.000 до 5.000 знакова.

У средњем веку стенографија је била запостављена и скоро заборављена. Временом је настајала постреба за скраћеним писањем, па се тако радило и на усавршавању стенографије, у чему су најажурнији били Енглези. Џон Вилис је 1602. године први објавио књигу и први употребио реч стенографија. Његовa стенографија је била, као и код осталих Енглеза, заснована на геометријском систему – дакле, коришћењу круга, полукруга, праве у свим положајима итд. Тај систем је знатно касније, 1888, потиснуо Роберт Грег, чија стенографија је рађена комбинацијоим геометријског и графичког система.

Оснивач графичког система стенографије је Баварац Франц Ксавер Габелзбергер, који је 1834. издао своју стенографију под називом Вештина цртаног говора. Та стенографија убрзо је преведена на многе језике и прилагођена потребама тих језика. Стенографије базиране на графичком систему за своје знаке узимају делове слова азбуке, абецеде и готице, који се лакше повезују и имају мање углова од знакова у геометријском систему, чиме се добија на брзини писања. Из тог разлога може се рећи да је стенографско писмо једна врста графичке симболизације језика.

Почеци стенографије у Србији

Потреба за стенографијом ширила се како у свету тако и код нас. Године 1871. на једној седници Скупштине народни посланик Коста Великовић из Параћина поднео је предлог да Влада формира стенографски кадар који ће стенографисати целокупан рад Скупштине. Скупштина тај предлог једногласно усваја и ангажује тадашњег секретара Министарства правде, Јована Миловановића, да изради први уџбеник стенографије. Миловановић одлази у Праг, где уз свесрдну и стручну помоћ чешких професора стенографије Леополда Баудера и Франтишека Долешке саставља прву српску стенографију.

Српску стенографију систем Габелзбергов одобрила је чешка државна стенографска комисија. Убрзо је организован курс за неколико младих чиновника, правника и једног професора. То су били први дебатни стенографи, а у Народној скупштини Србије први пут се стенографисало 1873. године.

Дугододишњи скупштински дебатни стенограф Младен Спасојевић, професор стенографије, 1909. године је штампао свој уџбеник стенографије.

После Првог светског рата, готово истовремено се појављују два уџбеника, Богдана Будимира и Косте Радића. Та два аутора дала су значајн допринос усавршавању наше стенографије. Све те стенографије рађене су по принципу графичког стенографског система и на њима је базирано и наше стенографско знање.

Ако желите да имате све белешке на једном месту брзо и лако, интересује вас како стенографија изгледа у пракси и желите да је научите, погледајте лекције на Јутјуб каналу и контактирајте нас на: jezicki.dnevnik@gmail.com.